Misli na tebe - song by Frano Stanić | Spotify

'''

A i albanci su naša socijalistička braća.

Jebo tebe i svaku budalu socijalizam koji misli da je to bilo dobro za nas.
Da imam helikopter, leteo bi ti iz njega kao balerina.
'''
Context Link
Go1dfish undelete link
unreddit undelete link
Author: Anton-Slavik

Jeste li ikad primili poziv s čudnih brojeva (poput onog dalje u postu) i jeste li ikad odgovorili i potom zaključili da je poziv pokušaj prevare?
Evo neki dan su me zvali s broja +357442031293410. Ne znam je li broj iz inozemstva, ali meni izgleda fejk, mada, ako se ne varam, brojevi anketara, sales agenata i sl. se ne mogu nazvati, jedino oni mogu tebe. Ne sjećam se imena kompanije, uglavnom, žena koja me zvala je rekla da su nešto za ulaganja. Bitno je napomenuti da me poziv probudio i da sam odgovorio u polusnu misleći da me zovu iz HZZO-a kojeg sam spemao pozivima dan prije, inače bih odmah poklopio. I ja njoj kažem da me ne zanima, da nemam para za ulaganja, no ona još ustraje, čak me pita dal' sam student (što je bilo nepotrebno jer nije spomenula da imaju posebne pakete za studente ili koji već k nego je zvučala užasno iritantno i samodopadno "hehe viš kak sam ja pametna, ja sam vidoviti Milan i znam tvoju demografsku skupinu hehe" iako nisam ništa potvrdio). Pa me ide nagovarat da joj dam mail da mi pošalje neku brošuru. I onda ja lijepo poklopim. To mi je tako diglo živce, ali bar sam joj potratio vrijeme. Bilo mi je čudno zašto je inzistirala da joj dam mail iako nemam ni interesa ni novaca [za njih] (nije valjda toliko glupa da misli da ću drugima preporučit neku shady kompaniju koja bi me spemala mejlovima deset puta dnevno), osim ako ne bi pokušali phishing preko te "brošure".
Ispričavam se na duljini objave, tebi koji čitaš želim lijepe i sigurne blagdane (i cijelu iduću godinu).

Otišao sam sa curom u vikendicu gdje smo trebali izgladit u zadnje vrijeme narušene odnose, ali sve je krenulo nizbrdo. Banalna stvar izazvala je ogromnu svađu, promatraču sa strane bi bilo gotovo nemoguće za povjerovat radi čega se svađamo jer je stvar bilo toliko nebitna da niti ne postoji razumno objašnjenje. Vikendica je bila daleko od naselja, idila krajobraza odavala je romantični ugođaj koji bi se mogao jedino namjerno pokvariti i eto nama je to uspjelo. Ljut zbog svega, u bijesu sam napustio vikendicu, zapalio auto i rastreseno odjurio cestom.
Sve je bilo pregršt emocija i mjesta razumu nije bilo, od svega toga nisam ni znao kamo idem i zašto sam je ostavio samu. Vozeći se tako noću u nepoznato, po lošoj cesti punoj rupetina, kroz jesenju šumu, auto mi je riknul. Reko baš super i posežem u džep za mobitelom kojeg naravno nema jer sam ga ostavio u vikendici. U svemu tome nekako sam si razabrao misli i po sjećanju zaključio da bi se u blizini trebalo nalaziti neko naselje, jer ipak pobogu cesta negdje vodi, pa ću negdje i doći budem li ju pratio. Naravno po noći i kasnu jesen kad gole šumske grane izazivaju trnce to baš i ne bi bilo najpametnije, ali u meni je još groktao kotao bijesa koji je sve to zatomio te sam nastavio dalje pješice.
Hodao sam možda kojih stotinjak metara kada sam došao do križanja gdje se nalazila kuća kroz čije je prozore dopiralo svjetlo i žamor. Prilazeći bliže primijetio sam da je riječ o kamenoj krčmi te sam odmah pomislio kako možda imaju telefon kojim bi nazvao vučnu službu. Ušao sam unutra.
Odmah ispred nalazio se masivni drveni šank iznad kojega je bila obješena velika jelenja glava s rogovima, kao i mnoštvo drugih lovačkih trofeja. S lijeve i desne strane bilo je po par drvenih okruglih stolova, koji su od starosti već bili popucali. Prišao sam krčmaru za šankom i upitao ga ima li telefon. Ne držimo. Odgovor je bio kratak i jasan. Mislim si koji peh da naletim na ljude i da nemaju telefon u 21. stoljeću. A što vam toliko treba telefon. Radoznalim glasom priupita krčmar. Objašnjavajući mu najkraći sažetak svoje večeri krčmar se pokazao kao dobar slušač i sugovornik. E jesi se proveo bome, haj prijatelju popij ti meni koju, kuća časti. Ljubazno odgovara krčmar na moje jadikovanje.
Atmosfera u krčmi bi se mogla opisati kao živahna. Za obližnjim stolom četvorka je kartala belu i ispijala gemište, dok su za drugim stolom dvojica motala duhan i nešto pričala. Haj prijatelju popij još koju. Reče krčmar već točeći mi novu rundu. Nego reci ti meni zašto si je ostavio samu u vikendici. Tada sam shvatio da ni sam ne znam odgovor na to pitanje, pa bez veze odgovaram nešto u stilu kako sam bio ljut i ogorčen te sam se otišao ispuhat i ohladit. Ma razumijem ja tebe prijatelju, ne brini ništa, haj sad ćemo po jednu ljutu da brige izbriše. Blagonaklono uz osmijeh reče krčmar i natoči nam po dvije rakijice.
Već sam skoro pripit, ali vid mi se ne muti i na nogama sam čitav. Pogledavam desno od šanka odakle dolazi još jedan čovjek vjerojatno je taj bio na WC-u. Pogled mi prati njegov olinjali šešir ispod kojeg je padala duga masna kosa. Pogledi nam se odjednom sretnu te se čovejk nasmije. Nisam znao čemu se točno smije i sve se bilo odvilo u djeliću sekunde. Najednom je razjapio usta iz kojih su iskakali bijeli očnjaci, dok su mu oči isijavale crvenom bojom. Istog trenutka sam ispustio čašu i sastavio se na pod. Opa prijatelju, kad se pije onda se valja i čvršće primiti šanka. Cinično je dobacio krčmar dok se istovremeno krčmom pronio smijeh. Čovjek-spodoba samo je odšetao da svog stola i nastavio piće, sada okrenut leđima prema šanku. Kroz mucanje sam pokušao krčmaru objasniti što sam vidio u njegovom licu. Gledam ti ja ta lica prijatelju svaki dan, bome i nisu neke slike i prilike. Kroz smijeh je nabacio krčmar. Još dolazeći k sebi od šoka, protegnem vrat i pogledam iznad šanka gdje je bila obješena ogromna jelenja glava s rogovima. Odjednom se jelenja glava počela micati i kroz nos ispuštati izmaglicu, oči su joj se zažarile i pogledale me. U međuvremenu je i ostatak kolekcije obješenih rogova, veprovih kljova i preparirane divljači u krčmi oživio i počeo rzati, ispuštajući svakojake zvukove. Izderao sam se krčmaru što se ovo događa, dok su ostali posjetitelji krčme nastavili dalje kao da se ništa ne događa. A što ti misliš prijatelju da se događa. Hladno je odgovorio krčmar.
Bio sam dosta zbunjen i poprilično usran dok sam se odmicao od šanka prema sredini krčem. Tada sam pogledao ostale ljude, lica su im bila izobličena u nakaze, a iz očiju im je isijavala crvena boja. Nisi li ovo želio prijatelju. Upitao je krčmar, a ja sam mu s još većom dozom straha i paničnim glasom odgovorio što hoće i što se događa. Prisjeti se prijatelju što si rekao djevojci na odlasku, prisjeti se. Strah, panika i nemoć tjeraju me u plač i ne mogu se sjetiti ni kako se zovem, a kamoli što sam sve izrekao curi prije koji sat. Pomoći ću ti prijatelju. Uzvraća krčmar. Rekao si joj da bi rađe noć proveo u paklu nego sa njom i da je više nikada ne želiš vidjeti. Pred očima mi se stvorila ta scena kada sam joj to izgovarao, kada sam je zadnji put vidio prije nego što sam odjurio. Sve mi je bilo kristalno jasno pred očima, vidim ju tada sa suzom u oku, shvaćam kroz taj detalj da je i njoj žao, da je i ona pretjerala, ali ja ne popuštam i svejedno odlazim ostavljajući je samu.
U tom trenutku začuo sam kukurikanje pijetlova iz obližnjeg sela. Odjednom sam se našao sam nasred križanja u šumi. Nestala je i krčma i krčmar, nestale su sve nakaze i spodobe. Pribrajam se i trčim prema mjestu gdje sam ostavio auto. Uspijevam ga upaliti i jurim prema vikendici. Polako se razdanjuje kad napokon dolazim tamo. Utrčavam unutra i dozivam curu, panično pretražujem sve sobe i tražim okolo vikendice. Iz sveg glasa dozivam njezino ime te naposljetku odlazim unutra po mobitel da je probam nazvati. U kuhinji, na stolu pokraj mobitela zatim pronalazim poruku na kojoj piše: Nije tu prijatelju. Nikada je više u životu nisam vidio.

Ne mogu ti opisati rollercoaster emocija koje sam doživio u posljednjih 24 sata. Mislim da što minute i sati sve više i više prolaze bez tebe, sve više mislim kako te nikada neću shvatiti zašto si otišla. Volim te i voljeti ću te, što bih dao samo da ti mogu napisati u poruci da ne bih odustao od tebe ni da mi netko životom prijeti, ali znam da ne bi reagirala na tu poruku. Sinoć sam gledao videe na YouTube i saznao sam da je jedina ispravna stvar da ti dam prostora mjesec dana kako bi mogla razbistriti misli, prošlo je 24 sata otkad sam ti poslao poruku i ne mogu ti ni opisati koliko je teško što me ne očekuje nijedna poruka kada otključam mobitel. Što ti se ne mogu javiti ujutro i pitati te jesi li se naspavala ili što si ne možemo reći koliko si falimo jedno drugome. Fale mi tvoji poljupci, tvoji ugrizi usana, tvoj topli zagrljaj, tvoja slatka vrckavost i tvoje savršeno lice. Što bih dao samo da ti označim moje posljednje poruke tebi i samo da ti dam neki hint da ne odustajem od tebe i da ne želim ništa drugo u životu osim tebe. Napisao sam ti da ćemo se čuti brzo, ali mi se dodatnih 29 dana ovakvim tempom i ovakvim emocijama čini nedohvatljivo, ali moram za nas se potruditi i dati ti prostora. Ne mogu ni zamisliti koliku količinu stresa prolaziš uz sve ovo. Ali isto odlučio sam da ću se potruditi oko ova dva ispita da dam i da učim za programiranje 2 na drugom roku, pa razmišljam kako će mi mjesec dana pasti točno iza toga roka, ali nemam volje ni snage pogledati koji je to datum. Naručio sam sebi 1kg proteina jer odsada želim ubaciti u veću brzinu i želim ići 4 dana u tjednu. Što bih dao samo da ti mogu reći da sam uredu i da se ne brineš, umirem jer ti se ne mogu javiti i upitati te makar kako si. Razmišljao sam da se javim Ivani ili Vinku i da napišem "Kako je Antonela? Nemoj joj reći da sam se javio", ali je to preglupa ideja jer bi ti sigurno rekli. Sestra si im i to najbolja.

Kraljević Marko– Princ Balkana
Marko je stajao kod ulaza u pećinu. Vidik iza njega bio bi veličanstven, cela zemlja mogla se obuhvatiti jednim pogledom, da nije bilo koprene koja je blokirala. Sva brda i planine, reke i doline, prelepa Srbija, ali u zagrljaju okupatora, ništa nije mogao da vidi, mada je znao da su tu, čekaju, možda ne Godoa, ali nekog spasioca ili više njih. Znao je odakle taj dim i ta nepropusna magla. Delom je to bilo i od domaćih žitelja, palili su neplanski svoja polja i činili više štete nego koristi, ali drugačije nisu znali. Međutim, uglavnom je to bio dim od spaljenih moštiju njegovog rođaka, prvog sveca (i jedinog) u Srba, Sv. Save. Želeli su Turci da jednom zauvek uguše otpor svojoj vlasti, ali su postigli samo suprotno. Ipak, nije bilo vreme za tupavo junačenje, trebalo je pametnije, skupiti sve snage i onda osloboditi svako mesto, svaki potok, svaku goru, svaki vodopad, ma celu zemlju od mrskih zavojevača.
Uplašeno, mada je pokušavao da ne izgleda tako, gledao je unutar planine. Barem je probao da nazre nešto u tami. Iako nije držao mač u ruci, to bi pokazalo koliko je prestravljen, desna šaka mu je bila blizu balčaka, spremna na reakciju ukoliko čulo vida pošalje neki signal mozgu, a ovaj dalje niz telo. Konj je frktao iza njega, nestrpljiv da uđe unutra. On se nije plašio ničega, zato što nije bio baš mnogo bistar, kako je njegov vlasnik zaključio u nekoliko prethodnih avantura.
„Hajde Marko dođi, ne boj se“, ženski glas ga je pozivao iz dubine tame. Vitez se još kolebao, ali Šarac je spremno zakoračio prema ulazu. Ponovo isti glas i poziv – „.. ne boj se.“ Lako je to reći, ali ko zna kakva ga čudesa čekaju unutra. Blago Šarcu, on nije imao dadilju koja bi mu pričala o raznim čudovištima iz takvih pećina, močvara i mračnih šuma kao njemu kad je bio nevaljao. Uh, samo da je bio mirnije dete, ne bi sada toliko zazirao od prilično običnog portala. Sem nekoliko čudnih gravira sa strane, ovo bi mogao biti dom nekog medveda. Ma koliki da je, lakše bi Marku bilo na srcu, nego borba sa onim beštijama i vešticama. A ta što ga zivka unutra, mora biti da je od takvog soja. Izem ti staru dadilju, ona je imala baš čudne nazore – što je đevojka lepša i slobodnija, ta mora da je sluga nečasnog koja navodi lepog, mladog i pametnog momka na stranputicu. To se ukorenila duboko u Markov mlad mozak i teško, tj. nikako se borio protiv toga.
Automatski je zadrhtao kad mu je u šumi prišla nepoznata deva. Svako bi slično reagovao, kad bi kojim slučajem, u tamnoj i mračnoj šumi ugledao natrpirodno biće, pa makar i natrpirodno prelepo, kakva je bila i jeste Vila Ravijojla. Ne samo pojava, nego i kretnje njene, beščujne, bez koraka lebdeći iznad mahovine i malih jezera. Nije se odmah ni predstavila, samo ga je gledala, očima ispitivala. Osećao je taj pronicljiv pogled, ne samo na sebi, već i na svom saputniku, svom jedinom prijatelju, a konju. Šarac je, po običaju, pokazao koliko je naivan, prišavši joj bez imalo ustezanja. Kod Marka je to trajalo duže, ipak je poznavao tu sortu bolje. Čuo je toliko kazivanja, ne samo od svoje stare dadilje, već i od drugih očevidaca. Mada su mnogi, očigledno preterivali, drugi su ih opisali izuzetno vividno, stvarno, opipljivo tako da je Marko hteo-ne hteo uglavnom verovao tim „iskustvima“. Nemoguće je takve stvari izmisliti, mada su naši ljudi sposobni za razne mahinacije, preterivanja i slično, što je kraljević dobro znao iz sopstvenog iskustva. „Laž za opkladu“, tako je glasila jedna takva priča, puna preterivanja i neverovatnih događaja. Mladi Marko, još detence, ali već velik i naočit, slušao je iz svog ugla kazivanja tog narodnog umotvorca, koji je davao svojoj priči, raznim keženjem, mimikom i skokovima, živost te uteriv~o strah u kosti dečkiću. Nije smeo da pisne, niko nije znao da je on tu skriven i da sluša, upija neverovatne pustolovine i već sebe vide u nekima od njih, mada ne baš svim. Uplašen, dohvatio se neke prljave stvari sa poda, samo da ima nešto u ruci, da mu odagna strah.
Tamo u šumi, posle početnog šoka i karanja Šarca, barem u sebi, Marko je probao da bolje osmotri to biće, neuhvatljivu devu, ali bezuspešno – sve što je opazio svojim muškim pogledom bio je oblak kose koji ju je opasivao sa svih strana ali i izuzetno tamne i senzualne oči, iako nije baš shvatao značenje te strane reči, koju je negde načuo tokom boravka na Primorju. Otpočetka se videlo da je ona njega izabrala i da on mora da prati njene instrukcije. Nema druge, jer on je poslednja nada svoje otadžbine, namučene i porobljene. Niko više nije ostao, samo on, jedan vitez i ovaj naivni i pomalo blesavi konj do njega. Vreme je da se misli ostave po strani i krene na dela. Počele su se u narodu pevati neke pesme o herojima i izbaviteljima, nije u redu od narodnog pevača, tog prvog simbola sveopšteg otpora još od pradavnih, prethrišćanskih vremena, praviti rugalicu. Jedna lasta možda ne čini proleće, ali od negde se mora krenuti, te Marko bojažljivim, ali čvrstim korakom krete prema svojoj sudbini.
Pećina se činila mala i mračna kako je i očekivao, ali čudni odsjaj sa zdenca ukazivao je da to ipak nije bilo kakva rupa u steni. Ovo je dom nekog neobičnog stvora koji nije delao po kanonu ali imao je neku moć, Marko je to dobro osećao. Šarac mu je gurkao rame svojom njuškom, dobro poznati govor „Uz tebe sam, čuvam ti leđa, zajedno smo jači“. Vila je bila malko ulevo, ali se iznenada stvorila s druge strane sjajne vode.
„Voleo bi da to ne radi“, tiho prozbori Marko, ali Šarac umesto da njištanjem podrži svog gospodara, polako krene napred, pa u talase koji se iznenada stvoriše. Pre nego što je Marko mogao išta reći, dok je samo zinuo, širom razjapljenih usta, te brkova koji su se opustili, srećom u mraku, Šarac je sa druge strane stajao pored Vile Ravijojle, njušeći njenu dugu kosu. Zabezeknuti vitez htede da podvikne ali nije stigao ni da bekne kad ga prekine neki novi, dubok i čudan glas. Taj glas kao da je bežao sam od sebe, nesiguran u to što govori u isto vreme odzvanjajući malom pećinom:
„Hajde Kraljeviću Marko, priđi, uđi u vodu, možeš ti to, ne boli ništa“. Tek delom mozga, shvatao je da je moguće da konj, njegov konj, „govori“ te reči. Izjurio je napolje, gledajući kuda dalje da beži. Na svežem vazduhu malo je došao k sebi, ali ne lezi vraže, vila i Šarac bili su kraj njega. Šarac kao da je hteo nešto da doda, ali Ravijojla je podigla ruku, prilazeći Marku, ipak ostavljajući mu dovoljno prostora. Shvatila je njegovu muku, životinju u stupici, ne znajući šta da dela, kome da se okrene – za pomoć.
Majčinskim pogledom pokušala je da dopre do njega, da ga umiri, da je posluša. Polako je obilazila oko njega, kao kiša oko Kragujevca, pažljivo se zagledajući u njegove veđe, njegove tamne ali dobrodušne i tople oči. S druge strane, Marko nije smeo ni da proviri prema svom prijatelju do ovog časa, pa je hteo-ne hteo bio primoran da se suoči sa vilom.
„Nekad moramo da činimo i stvari koje ne volimo, koje su grešne“, tiho reče devojka, pa napravi dugu pauzu, očekujući neku reakciju na licu svog sagovornika.
„Znam da to tebi deluje prilično pogrešno, ti si odgajan u strogom hrišćanskom duhu tvoga Svetitelja i rođaka Save, ali do pre nekoliko generacija, obični ljudi, seljaci nisu ni znali da postoji Isus Hrist...“, zastade videvši ponovo strah i očaj u Markovim očima. Međutim, izdavalo ju je strpljenje, pa je krenula u ofanzivu, objašnjavajući Marku da teška vremena zahtevaju teške i nepopularne mere.
„Nisi ti prvi vitez, a ni poslednji, koji je potražio snagu na ovom izvoru. Pre tebe to su već činili neki drugi junaci, iz drugih vremena, kao slavni Ahil i Aleksandar Makedonski koji je maksimalno iskoristio snagu ove tajne vode i čak osvojio ceo svet, čak i neku daleku zemlju Kinu“. Nije baš bila sigurna za ovo poslednje, ali ju je ponela žar govornice.Objašnjavala je dalje vitezu, ali i Šarcu koji je prosto gutao njene reči o junacima i herojima davnih, zaboravljenih epoha, kako je i Aleksandar imao konja-drugara Bukefala i kako su zajedno dobijali bitke, čak protiv slonova, na šta je konj zanjištao uzbuđeno, štiteći i braneći jedan drugog. Ahil je, sa sa druge strane, celu svoju četu doveo u ovu pećinu, pa i svog mezimca, nekog dečaka Patrokla, koji je kurat, mlad i lud kao svaki Grk svoga doba, sam jurnuo na velikog junaka Hektora i uludo izginuo, samo pokazavši da samo pravim i milosrdnim vitezovima ova čudna vodica donosi benefite. Carevi Trajan i Hadrijan su, u prolasku, svratili ovamo i iskoristili blagodeti na dušu i pamet koje ova voda takođe čini te su zahvaljujući tome uspeli da reše mnoge organizacione probleme svog ogromnog poseda.“
„U cara Trajana kozje uši“, uplašeno i zamišljeno reče vitez, „da neće i meni izrasti tako nešto.“
„A meni magareće i ljudske, što bi bio baš bedak“, dodade Šarac takođe uplašen.
„Baš ste blesavi i primitivni obojica. To su samo bapske priče. „Šta misliš, kako je tvoj predak, Kralj Milutin postao tako uspešan i u boju, i u ljubavi i kao vladar? Ova voda ne daje samo hrabrost, ona pojačava tvoja čula i veštine do maksimuma, stvarajuči od tebe boljeg viteza, ali i boljeg čoveka i boljeg hrišćanina.“
Marko je sve to saslušao polako dižući glavu i konačno pogledavši Šarca, prozborio:
„Ali ono, to je neprirodno“, lagano je uzdrhtao.
„Onda nećemo nikom reći“, jedina je bila reakcija vile, dok je Šarac stajao zbunjen nedaleko od svog gospodara, ali prilično uplašen njegovim rečima. Molećiv pogled koji je uputio Marku, baš kad je ovaj pogledao u njega bilo je baš ono potrebno da Marko popusti.
„Slušaću te u potpunosti i neću govoriti, osim ako mi ti to ne tražiš“, opet je čuo Marko onaj glas. Valjda će se nekako navići, a možda i neće morati, mada kako je krenulo – cela zemlja porobljena, jedino njih dvojica predstavljaju nadu, kako mu je vila objasnila u šumi.
Sad mu je bilo malo lakše, kad se odlučio na ovu – krajnju meru. Krupnim, muževnim koracima krenuo je prema izvoru, ali je opet zastao tik do vode. „Kralj Milutin da je boravio ovde i onaj car, kako mu je ime, da li je to istina“, mislio je u sebi. „Te vile, pa one su poznate po tome, da obmanjuju neuki puk, kao i žene, sve su one prevrtljive“, opet mu se u mislima pojavila njegova stara dadilja. U inat njoj i svemu što je doživeo poslednjih nekoliko meseci, gubitku dedovine, ljubljenu turskih skuta i spaljenih sela i imanja, koraknuo je u vodu – u susret svojoj sudbini, a i sudbini svog naroda, jedinog koji je imao.
Izašao je na drugu stranu, ali nije osetio bogzna šta. Samo neko čudno kuckanje oko i iznad sebe. Iznenada čuo je neki povik iz daljine, poziv u pomoć.
„Čujete li vi ovo“, povika prema Šarcu i vili. Već je zgrabio Šarca za uzde i krenuo žurnim korakom van mnogo manje pećine nego što mu je bila u sećanju do pre nekog trenutka. Vila je nešto vikala za njima, ali Marko je već galopirao usmeravajući konja prema uzbuni. Vremenom i Šarac je čuo iste povike. Izbili su na drum i imali su šta da vide - Turci konjanici, nose tri tovara blaga, a daleko iza pešadija goni jadnu raju. Ne oklevajući ni časa, vitez ošinu konja i stušti se na vodeći dvojac. Oba jahača izbačena su iz sedla i iz borbe. Jednog je priklještio sopstveni konj, a drugi je bolnuo jauknuo uz lom kostiju. Sledeću dvojicu Marko je sasekao mačem, pre nego su mogli reagovati. Šarac je jurnuo prema trećem dvojcu, što je bila greška. Ponašao se kao Patroklo, jureći bez plana kao june. Marko nije stigao ponovo da zamahne mačem, pa da bi izbegao oštrice dva jatagana, morao je da iskoči iz sedla. Dočekao se na noge, ali je izgubio prednost koju je imao. Ipak nije paničio, polako je cenio svoje mogućnosti i procenjivao svoje šanse, dok je Šarac i dalje bezglavo jurio, napadajući konje.
Dvojica najhrabrijih, ali i najglupljih akinčlija poteraše svoje konje na viteza, samo da bi prvo konji ostali bez glava a onda i oni sami. Ostatak odreda je pametnije reagovao, sada su oni procenjivali neočekivanog napadača i ludog konja koji je jurio tamo vamo. Ne dozvolivši Turcima da se saberu, a osećajući snagu i žilavost u rukama s kojima je držao mač, Marko lagano skoči na jedna od kola koja su nosila tovare blaga, pa na jednog jahača, preuzevši uzde i balčakom mača otresavši se istog. Na tuđem konju jureći, još je trojicu poslao Alahu na istinu, ali tada Šarac napravi novu glupost. Loše je procenio svoju izuzetnu snagu, izvor ga je ojačao preko svake mere, teško je mogao sam sebe da kontroliše, te se zalete u zbijenu grupu konjanika, u kojoj se i Marko našao, te ih sve svali kao kegle od kuglanja. Marko je sad bio na zemlji, potrbuške bez mača, sa tintarom rascopanom, jer je sleteo na neki kamen.
„Šta učini, Šarče, životinjo!“, samo je stigao da pomisli pre nego je uzmaknuo pred jednim jataganom koji je fijuknuo kroz njegovu kosu. Oštra sablja odnela je jedan pramen, dok je Marko polako ustajao, ponovo procenjujući svoje šanse. Petorica sa oružjem sada su ga opkolila, spremajući se na osvetu bez žurbe, kao da imaju svo vreme ovog sveta.
„Ovo će biti najkraće spasavanje otadžbine u istoriji“, tiho reče za sebe.
„Alaha mi ‚oće“, odgovori mu jedan delija, mazeći dršku svog jatagana. Na trenutak u Marka se javila nada, da će mu zemljak pomoći, ali videvši pogled u njegovim očima sve mu je bilo jasno. Poslednje što je uradio, bilo je da se uhvati za svoju krvavu glavu, pipajući ranu, kad je neki glas, onaj glas viknuo: „Hvataj!“
Automatski, prihvatio je neko čudno oružje. Više oruđe, ali nije bilo vremena za semantiku, vreme je bilo da skida osmehe sa lica ovih pljačkaša i ubica bespomoćne raje. Dok su oni okretali glave začuđeni ko to govori, glave su se kotrljale, po već krvavoj, tvrdoj i stenovitoj, namučenoj zemlji. Poslednjeg na životu ostavio je onog deliju. Njega je jednim udarcem toljage sa okruglom glavom i nekim perima nabio u tlo koliko je dugačak, da mu se samo čuperak video. Besan i pun adrenalina, Marko se počeo okretati po bojištu, tražeći još neprijatelja, ali ugledavši samo Šarca kako stoji. Hteo je da se izdera na njega zbog gluposti koje je pravio tokom boja, ali se Šarac naočigled njega skljoka – bio je ranjen.
„Nije mi ništa, idi spasi raju“, jedva govoreći Šarac je sklopio oči.
Vitez skoči na jedinog preostalog konja, i sa suzama u očima krene prema pešadiji i zarobljenicima. At se prvo nije dao, ali ga je Marko snažno stegnuo, pa nije imao kud nego da sluša novog gospodara. Uleteo je kao furija, kao uragan, nemilosrdno koseći sve pred sobom. Milost je pokazivao, koliko su i ovi pokazali. Stubovi spaljenih sela mogli su se videti sa obe strane druma. „Ovo je zaista bila kaznena ekspedicija“, mislio je u sebi, dok je sa čudnom toljagom mlatio levo i desno, „a turski komandant mi je obećao blagost ako mu poljubim skute. To je ta njihova blagost“. Nije bio ni svestan kad je ubio poslednjeg vojnika. Jurnuo je prema kraju kolone, još izvan sebe, potpuno van kontrole. Izvan grupe seljaka hrišćana, stajalo je jedno tursko čeljade, uplašeno, ne mogavši da se pomeri, klecajući kolenima. Dok se preostala raja zahvaljivala Bogu i nepoznatom oslobodiocu, dete je samo gledalo ogromnim očima ispod turske kape. Marka je bolela duša zbog učinjenog pokolja i svojih ruku delo, i turskog zuluma, kao i Šarca koji je umirao malo dalje niz drum. Ne shvatajući šta čini, zamahnuo je oružjem, koje je postalo deo njega, deo njegovog tela, valjda ne i duše. Ipak u poslednji čas zaustavio je ruku, ugledavši prestrašeno, bledo lice jadnog deteta. Sve bi bilo u redu, da su drugačiji zakoni fizike na ovoj planeti. Iako je šaka stala, oružje nije, razmrskavši glavu u hiljadu delova, poprskajući Markovu glavu sa mozgom i krvlju njegove nesretne i nevine žrtve.
Okolo, nekolicina je povicima pozdravila ovo ničim izazvano ubistvo, ali ih je prek vitezov pogled umirio. Kao što su se krv i mozak pomešali sa Markovom krvlju, tako se sve u njegovim mislima pomešalo i zbrkalo. Nagonski, instinktivno krenuo je na goloruk narod, koji je spasavao, ali je na vreme ustuknuo. Bojeći se daljeg samoispitivanja, srušio se sa konja, zatvorivši oči, probajući da zaboravi sav smrad, jad i krv oko sebe, potraživši u sebi neko nedirnuto mirno mesto. Opet je bio sam na svetu, težak je život viteza. Konačno je ustao, prihvatajući neme poglede zahvalnosti oslobođenih, koji su već grabili svoje zavežljaje. Neki će se vratiti svojim spaljenim domovima, pokušavajući ponovo da ih izgrade, do novog zuluma, dok će se dobar deo naseliti u teže pristupačnim gudurama i klisurama, gde čovečja a kamoli okupatorska noga još nije kročila, a ostatak će na stranu sveta gde nema azijatskih, beskompromisnih osvajača i derikoža, ali u trbuh onih prefinjenih i prevejanijih, evropskih.
Držeći konja za uzde, Marko se vraćao uz put posmatrajući tragove razaranja. Na mestu gde je razbio tursku konjicu, nije bilo Šarca. „Njegov bog već ga je uzeo sebi“, pomislio je. Pronašao je nekoliko čuturica i popio njihov sadržaj, davši malo i svom novom saputniku. Blago je stajalo pored puta gde su volovi mirno pasli. „Njima je najbolje“, skoro se nasmejao sebi u brk, „oni nemaju nikakvih briga, svuda ima trave“.
Krenuo je uz brdo, prema pećini. Ne nekim mestima bilo je strmo, pa je morao da cimne životinje koje nisu navikle na alpinizam. Čudio se svojoj snazi i kreposti. Do vrha bilo je još pentranja, iza svakog zavoja, očekivao je da vidi Šarca kraj staze, u agoniji ili već ohlađenog, pa se plašio svake krivine. Težak je život kad si sam, bez igde ikoga, gde je tamna i mračna pećina jedina perspektiva. Osećao se kao i svoja zemlja trenutno, u mračnom kutku, tapkajući levo, tapkajući desno, a svuda je bio mrak, crni mrak bez ikakvog napretka i boljitka, bez ikoga da ti pruži ruku i uteši te bar malo.
Već se nazirao vrh, kada je ugledao taman obris ispod jedne vitke jele. Zastao je malo, pa koraknuo napred. To je bila Ravijojla, sa tamnom kosom i tužnim očima:
„Nije dobro, bolan je“.
„Ali živ je“, viknu Marko i projuri pored nje, te u pećinu. Gorela je jedna sveća, a Šarac je ležao pored izvora sklopljenih očiju, Teško je disao. Vitez je kleknuo pored njega, ali nije progovarao, nije činio ikakve kretnje, samo je bio tu, pored svog konja i prijatelja.
„Učinila sam sve što sam mogla, sada je na njemu i volji njegovog gospodara“, rekla je vila i nestala. At se pojavio pored Marka, sada njegovog jahača. Krenuo je prema izvoru, ali ga je Marko sprečio: „Dosta mi je jedan gorljivi saputnik“, skoro je dreknuo ali se uzdržao, gledajući dole prema ranjeniku. Ovaj je otvorio oči: „Kanda mi nije dobro“.
Vitez je napojio ata iz čuturice, sakrivši suze u njegovim sapima, ali se onda okrenuo Šarcu sa strogim i zapovedničkim glasom:
„~Ajde diž~ se. Dosta si se izležavao. Zemlja je okupirana, narod je u zbegovima, Turci hajluče a ti tu odmaraš. Da nećeš i doručak da ti donesem“, Marka je ponela njegova beseda, ali u duši mu nije bilo svejedno. Ipak, sećao se reči jednog očevog sluge o životinjama i zverovima – ne vredi da se izležavaju, gube snage i kopne, a da to i ne znaju. Pametan seljak, mislio je sada Marko, ali to verovatno važi i za ljude, posebno u naponu snage. Kukaju, zanovetaju, kao neke žene i starkelje a mogu volu rep iščupati.
„~ Ajde“, reče još strožijim glasom koji je odzvanjao u pećini, dolazio, odlazio, prolazio oko i kroz Šarca. Ovaj se mučio, ali Marko nije nameravao da mu pomogne. Moraće sam. Već je hteo da mu zapreti ovim atom, svojim sledećim saputnikom, kad se Šarac podiže, zajedljivo odgovarajući:
„Ih, kakvi ste vi Srbi, samo ratujete, za ništa drugo ne znate.“
Marku je srce bilo puno, mada se osećao prozvan, hteo je da odgovori ovom glupavom ali pronicljivom konju kada se pojavila vila, po svom beščujnom običaju:
„Dobro je oporavio se, a ti Marko, pokazuješ zavidne kvalitete vođe i lidera“.
„Lidera?“
„Moraš da učiš i strane izraze, ne samo turske, zatrebaće. Ti si budućnost i nada celog Balkana, svih onih koji žele da žive u miru i slozi na svojim ognjištima, i u znoju svoga rada. Da bi to sve postigao, moraćeš da sarađuješ sa mnogim strancima, a kako ćeš ako si neuk, kao ova dvojica ovde. Bićeš prinuđen da gradiš i inostranu, diplomatsku karijeru“, vila je konačno završila, dok se Marko češkao po glavi – šta to znači karijera i to diplomatska. S druge strane, Šarac je pokazivao svoju životinjsku stranu gurajući i grizući ata, koji je popuštao.

„Prisluškuješ, ha.“
„Ma, jok!“
„ Znam te puško kad si pištolj bila“.
„Ma ja to onako, nema šta da se radi“.
„Joj, nemoj meni te fore. Načuljio si uši“.
„Hej, pa ja ni nemam uši“, uzvrati u čudu optuženi.
„Šta kažu, hajde prenesi?“
„Kakav si ti vrag. I ti bi hteo sve da čuješ.“
„Naravno, treba biti u toku. Hoću sve da znam što se ima znati u ovoj zemlji. Deklamuj, ti si Srebrna WC šolja. Ti prisluškuješ i levo i desno, i gore i dole. Od Zlatne WC šolje pa naniže do Prajministarske, Predsedničko-skupštinske, Običnoministarske i Vojnoministarske i Policijskoministarske”.
“Dobro ali tiše, ne sme niko da sazna. Ode glava, tj. vodo-kotlić ako procuri informacija. Završićemo na Terazijama, obešeni, kao raniji izdajnici.“
„Ako nam posle podignu spomenik, može. Dajem slavinu za mermer na nekom trgu. Samo bez goluba.“
„Kakav si ti? Još jedan domaći izdajnik kada tako pričaš. Tebi neću ništa reći.“ „Pa kad ništa ni ne znaš.“
„Znam, sve znam. I ko koga prisluškuje, i ko prisluškuje Zlatnu WC šolju i koga prisluškuje Zlatna WC šolja, itd.“
„Ma ne znaš, ne verujem ti ništa. Ti si niko i ništa. Obična WC šolja.“
„Pa u tome je i stvar. Niko ni ne sumnja u mene.”
„Hajde reci, šta znaš. Ko je taj glavni prislušalac?“
„Kakav ti je to izraz? Ti si kanda strani, a ne domaći izdajnik i plaćenik.“
„Kako to misliš. Pa svi smo mi iz Kine. Tamo nas prave jevtino i brzo.”
“Sumnjiv si mi, ali samo tiho i nemoj da se izbrbljaš. Završićemo na otpadu”.
“U Skupštini? Tamo još nisam bio. Ovih dana sav otpad završava u Predstavničkom domu”, tiše, “da ne kažem Saboru.”
“Pa ti si stvarno neki čudan svat. Pa Skupština, to je… to je vrh. Tamo nema otpada. Tamo ide elita.”
“Jaka mi elita. Sve bi ja njih u kukuruze, šaku u lopatu, pa da vide kako običan narod krvavo zarađuje za hleb. I mleko dok ne poskupi.”
“Tiše banditu. Ti si ne samo domaći plaćenik, strani izdajnik, nego…”, zbuni se malo.
“Nego šta?”
“Svog si me zbunio, ne znam više gde puštam vodu, a gde curi.”
“Ma hajde, reci više. Ko je taj glavni za prisluškivanje?”
„Da te čikam još malo.“
„Tako mi i treba kad razgovaram sa jednom WC šoljom.“ „A ti si mi bolji, labavo, mož’mislit.“
“Pravilno je lavabo i za tebe sam profesor, direktor, poslanik.”.
„Smanji doživljaj. Danas ti je svako poslanik. Staviš kravatu, nepropisno se parkiraš i već si u skupštinskoj kantini. Mi treba da čuvamo leđa jednom drugom. Evo reći ći ti. Ne prisluškuje niko nikoga. To je samo priča za one, kako se kaže medije i neki narod, neke blente koji su bitni samo kad su izbori i nikad više.“
„Kako to misliš, niko nikoga ne prisluškuje? Pa šta će biti kad se sazna?“
„Ne sme da se sazna. Neka Zlatna WC šolja misli da je prisluškuje Vojno-bezbednosna. A neka Vojno-bezbednosna WC šolja misli da je prišluškuje neka ministarska. A ova neka dalje misli da je prisluškuje Predsedničko-skupštinska i tako sve ukrug.“
„Slabo kontam, ja sam ipak nesretni lavabo, nisam ti ja za državnu tužiteljku ili gospođu ministarku.“
„U tome ti je štos. Niko to ne konta, shvataš. Razumeš, državni organi su stalno pod nekom presijom. Stalno se traži neka peta kolona, pa svi projekti koji se ne završe, okrive se ovi i već dežurni, stalni krivci: Žute WC šolje i ostali amateri. Milina. Samo da niko ne dira Pink WC šolju. Onda nastaje haos. U taj osinjak ne dirati, jel’jasno?”
“Ma jasno, kao peškir. Otišao bi iz ovih stopa, samo da nisam nesretni lavabo, ukorenjen u ovoj nesretnoj zemlji.“

Ovo je rezultat prompta kojeg sam postavio Dekameronu. Postavio sam priču i tamo, ali će vjerojatno ostati neprimjećena, a meni se jako sviđa pa ju želim i ovako podijeliti s vama. Nadam se da će vam se svidjeti.
„Nema razloga da se ne sjećamo budućnosti. Dogodit će se, baš kao što se i prošlost dogodila. I baš kao prošlost, ne možemo ju mijenjati. Ali i dalje se mora dogoditi“, pokušat ću joj objasniti način na koji moj mozak funkcionira.
„Dakle, znaš što će se dogoditi danas, sutra, za godinu dana?“, upitat će me.
„Na isti način na koji ti znaš što se dogodilo danas, jučer i prije godinu dana.“
„Pa dobro, ne sjećam se baš svakog detalja“, zamišljeno će mi reći.
„Tako je i meni. To su jednostavno sjećanja. Neka su detaljnija, neka slabija, a neke stvari potpuno zaboravimo.“, nastavit ću s objašnjavanjem.
„Ali čudno je“, zbunjeno će reći. „A ne sjećaš se prošlosti?“, dovršit će misao pitanjem.
„Kratkoročno pamćenje me pomalo služi, ali ništa značajno.“
„Sjećaš li se što se jučer dogodilo?“
„Ne sjećam se“, razočarano ću joj odgovoriti.
„Ne znam, ne razumijem kako možeš tako funkcionirati?“
„Isto kao i ti. Ti ne znaš što će se dogoditi sutra, a ja ne znam što se dogodilo jučer. Ali sam ja prekjučer znao što će se dogoditi jučer, a ti ćeš preksutra znati što se dogodilo dan prije - sutra.“
Gledat će me blijedo. Kao da ima toliko puno pitanja, a ne zna ih pravilno postaviti.
„Gledaj“, nastavit ću utješno. „Shvaćam da je teško razumjeti, ali uistinu nema nikakve razlike sjećaš li se budućnosti ili prošlosti.“
„Kako onda s ljudima s kojima se više ne družiš? Kako održavaš uspomenu na umrle?“, upitat će me.
„Godinama prije sam shvatio da će to biti problem pa sam počeo voditi dnevnik upravo za takve slučajeve.“
„Kako si vodio dnevnik ako se ne sjećaš što se toga dana dogodilo?“
„Vodio bih dnevnik ujutro, kad se probudim, i pisao o danu koji slijedi.“
„Sve to zvuči…“, neće dovršiti rečenicu, samo će odmahivati glavom i rukama.
Ja se neću ubacivati u njen tijek misli. Dozvolit ću joj da probavi sve te informacije i bez ometanja ih posloži na odgovarajuća mjesta u glavi. Ustat će s poda na kojem ćemo sjediti i hodati po romantično osvjetljenom stanu. Poput profesora Baltazara.
Razmišljat će, ali se neće uzrujavati.
Konačno će se vratiti na pod, pogledati me i nastaviti s razgovorom.
„Znači li to da možeš mijenjati budućnost?“
„Ne mogu“, odgovorit ću joj.
„Kako ne možeš?“
„Možeš li ti mijenjati prošlost?“, uzvratit ću joj.
„Ne mogu“, razočarano će odgovoriti. „Ali, ako znaš da će ti se dogoditi nešto loše, zar ne možeš donijeti drugačije odluke? Promijeniti tijek događaja?“
„Budućnost koje se ja sjećam je prošlost budućeg mene. Prošlost se ne može mijenjati. Izbori i odluke koje ću donijeti su već doneseni, već sam odlučio o svemu.“
„Dakle, ako znaš da ćeš sutra imati prometnu nesreću jer si nekoga na cesti obilazio, ne možeš odustati od obilaženja i spasiti se od nesreće?“
„Ne mogu. Ako odustanem od obilaženja, znači da je to budućnost koje bih se sjećao. Tada više ne bih znao da me čeka prometna nesreća ukoliko se odlučim na obilaženje – jer se ona nikada ne bi dogodila.“
„Nema mi to smisla“, bit će pomalo frustrirana.
„Tako sjećanje funkcionira. Ti se sjećaš samo jedne linije svog života. Odluke koje si donijela ne možeš promijeniti. Kada bi netko mogao gledati tvoju prošlost kao film, sve bi se odigralo uvijek jednako. A i kada bi mogla promijeniti određene stvari u svojoj prošlosti, onda se više ne bi sjećala originalne odluke. Bez obzira kako odlučiš, uvijek možeš znati samo jedan ishod.“
Opet će stati. Sada razočarana i ljuta. Ne na mene, ne na sebe, nego na nešto nedefinirano, nešto općenito, neopipljivo.
„Dakle“, oprezno će nastaviti. „Ne postoji slobodna volja?“
„Sve izbore koje si ti u svom životu donijela, donijela si svojom slobodnom voljom, zar ne?“
„Tako sam barem mislila dosad!“
„Što se sad promijenilo?“
„Pa upravo si mi objasnio da je budućnost u potpunosti zapisana, da nemamo utjecaj nad njom i da ju ne možemo mijenjati!“
„Nisam to rekao. Sve odluke koje donosimo su naša slobodna volja. Jedina je razlika između mene i tebe ta što ja već unaprijed znam što ću odlučiti, ali više ne znam koje su to odluke koje su me kroz prošlost dovele u ovu situaciju u kojoj sam danas.“
Pokrit će lice rukama i duboko disati.
„Jesi li dobro?“, upitat ću ju.
„Jesam, samo…“
„Znam. Usrano je“, pokušat ću ju utješiti.
Ona će maknuti ruke s lica.
„Zar tebe to ne frustrira? Kako se nosiš s time?“
„Tako mi je oduvijek. Meni je ovo normalan život, ne znam za alternativu, nemam s čime usporediti.“
„Jesi li ikad išao na neke preglede ili neke testove?“
„Ne znam“, nasmijat ću se.
Ona će vratiti ruke na lice od neugodnosti.
„Čekaj, a kako onda znaš da si vodio dnevnik sve ove godine?“, pitat će gledajući me kroz prste.
„Imam podsjetnike koje čitam svake večeri prije spavanja. Nešto kao najbitnije stvari iz prošlosti.“
Malo će razmisliti o tome pa zaključiti.
„Dakle, sjećaš se da ćeš danas navečer pročitati taj podsjetnik u kojemu to piše pa mi zato sad to možeš odgovoriti?“
„Upravo tako!“, ushićeno ću joj potvrditi zaključak.
„Ali i dalje moraš pročitati taj podsjetnik danas, iako već znaš što piše u njemu?“
„Tako je!“, pustit ću ju da nastavi zaključivati.
„Jer ako ga ne pročitaš navečer, sad se ne bi mogao sjećati što ćeš pročitati. Dakle, ne bi mi ni znao reći ništa o dnevnicima!“
„Točno tako!“
„Jebeno!“, dubokoumno će završiti tijek misli.
Tada će se malo opustiti i zagrliti me kako bi se u potpunosti smirila. Bit ćemo tako zagrljeni neko vrijeme.
„I kakva je budućnost?“, upitat će me ne popuštajući s grljenjem.
„A ono, sjećam se isto kao i ti prošlosti. Ovih događaja u najdaljoj budućnosti se gotovo uopće ne sjećam, osim ako nisu neki drastični koje ne možeš zaboraviti. A i ovako, iz dana u dan, nemam fotografsko pamćenje, sjećam se samo onoga što je ostavilo neki utisak na mene, što mi se urezalo u pamćenje.“
Polako će popustiti grljenje. „Ima li nekih stvari koje su ti se urezale u pamćenje?“, upitat će me.
„Naravno da ima.“
„Možeš li mi reći?“
„Reći ću ti kad bude vrijeme za to, bez brige.“
Neće biti zadovoljna tim odgovorom, ali će se pomiriti s njim.
„Znaš li kad ćeš umrijeti?“
„Ne znam točno vrijeme, ali i nemam baš neka sjećanja o tome tako da pretpostavljam da je daleko i da će biti neka iznenadna smrt. Ustvari, nisam ni siguran mogu li se sjećati vlastite smrti. Jer ipak, mogu se samo sjećati života. Tako da bi pravo pitanje bilo - koje mi je najdalje sjećanje koje imam i je li mi to možda i zadnje sjećanje koje ću imati.“
„Želiš li uopće pričati o tome?“, nježno će me pitati.
„I ne baš.“
Složit će se s time i vratit ćemo se grljenju.
Noć ćemo provesti skupa. Bit će nam predivno. Spavat ćemo zagrljeni u toplome krevetu dok će prvi zimski snijeg padati po krovovima zgrada.
A nakon što se sve zabijeli, prije prvih jutarnjih tragova svjetlosti, tlo pod gradom će zadrhtati.
Drhtanje će postajati sve jače i jače te će se naša zgrada ljuljati.
Zidovi i prozori će početi pucati dok će se namještaj po stanu nasilno prevrtati.
Probudit ćemo se oboje u strahu.
Ona će mi skočiti u naručje te ćemo zajedno pokušati pronaći zaklon ispod masivnog stola u kuhinji.
Ali drhtanje tla će biti sve intenzivnije i konstrukcija zgrade neće izdržati tolike deformacije.
Sve će se početi urušavati.
Gomila prašine će se podići dok će se beton odvajati od armature.
Unatoč nezamislivoj buci, mi ćemo čuti samo muk.
Ona po zadnji put u svome životu.
Ali prvo mi mora pokucati na vrata.
​
Kao u uvijek, priču možete pronaći i na HappyHarry blogu koji je ovog tjedna imao rekordnu posjećenost! Yay!

Čudna mi je ova konzistencija kuhanog kestenja. Lijepi mi se pomalo za ruke, ali ne u onolikoj mjeri kao mljeveno meso, kada radim mesne okruglice.
Pogled mi privlači svjetlo ekrana mobitela. Buraz, što sad…
- E, G., znaš da je umro ujak Rajko?
Ujak, ujak, a, misli na strica…
- Onaj Đurđin,? Ne, kako bih znala, tko je javio mami?
- Našao ga komšija u amfortu, na podu, srce izgleda… Javila nam je Dragana iz Broda, a njoj je netko iz Londona javio.
Hvata me smijeh od situacije, obitelji koja živi u istom gradu, vijest o smrti dolazi preko pola Europe…
- Iskreno, otkako Đurđe nema, nemam neke posebne emocije prema njima, ona je bila ljepilo koje nas je držalo…
- E, a Z. i G. , jesu oni stariji od tebe? Ja njih nikad nisam vidio. Znam samo da nas nisu ni u svatove zvali kad se jedan od njih ženio. Jedina familija s tatine strane u Osijeku.
- Jesu, ne puno, i ja sam ih viđala još dok je stari ujak bio živ, poslije ih nikad nije bilo doma kad smo dolazili. Iskreno, s obzirom da je njih bolio kurac za nas, generalno nemam nešto za reći. Nadam se samo da mama ne misli na sahranu u ovoj situaciji.
- Neće, rekla je da neće ići.
Čudne su te obiteljske veze, nikada nama nisu oprostili što se baka udala za djeda i njezinu smrt. Kažu mi da imam njezino lice i karakter, ne znam. Nikad je nisam upoznala, umrla je prije nego sam ja i u planu bila. S te je strane obitelji uvijek bilo nekih tajni, nikad nisam mogla dobiti ni neke informacije za obiteljsko stablo.
Napravila sam 29 kuglica od kestena. Ako to ikomu išta znači. Ako išta ikomu išta znači.

Mobitel u rukama odzvonjava poziv. Osjećam, probadaju me strijele anksioznosti iz više pravaca, prva ravno u glavu - zove me da vidim jesam zvala Irenu; druga u grlo, prezirem pozive. Sigurna sam da nije toliko bitno da se prosto mora zvati. Oronula mentalno pokušavam udahnuti naznake života u pluća i nevoljko se javljam.
"Ehej" javljam se pokusavajući zamaskirati ovu strijelu u grlu. Krv se vec počela topiti na majici, ali moram jos izdržati.
"Hej, jesi zvala Irenu?"
Volim kako odmah prelazi na stvar i u tom trunku nade, ko iz topa lažem "Jesam." Netom što sam izgovorila, osjećam nesto što se svim silama trudi biti bolno. Ignoriram, ne smeta mi.
"Jel ti dala dat"-- prije nego je uspjela završiti uskočim s lažima kojima se pokušavam spasiti "Ali se nije javljala. Zvala sam je jučer ujutro cijeli dan" serem, spavala sam do 12 i dobivala se jos 2 h lezeći "ali se nije javila. Zvat ću je još danas, popodne radi"
Sestra s druge strane slušalice, po običaju papri situaciju kako me uvijek treba tjerati, da sam svojeglava ili tako nešto, ali nisam je mogla čuti od svojih misli koje su slagale laži koje sam izrekla i pitala se zašto, čemu? Što nije u redu samnom pitala sam se.
"Moraš to riješiti"
"Dobro rijesit ću, zvat ću je danas pa će se valjda javit"
"Okej, zovi me. Idem, pazi se i volim te." Poljubila me preko telefona u glavu gdje je čučala strijela.
"Volim i ja tebe, sekana, ajde pusa"
Nisam ni pomišljala da ce mi jedan običan poziv zadati toliko mentalne gimnastike. Mozda ni nije neki problem ako lažem za sitne pizdarije koje nemaju smisla zašto ih lažem i ako ih nitko ne može provjeriti?
Lažu li svi i kad ne žele lagati ili samo jer imaju neki motiv? Ja ni ne planiram laži, nisam imala namjeru lagati samo nekad... nekad se jednostavno dese, kažem i lažem. Zašto? pitaj boga. Tim gore.
Kad počinje biti bolest? Jesu li gore sitne laži, koje realno ne mijenjaju konačan ishod, poput ove moje da ću zvat - jer zaista, zvat ću, ili su gore one koje u potpunosti moraš pratiti i nadograđivati dok ne dode neizbježan krah, tipa pranje novca, ili varanje partnera. Kako god okreneš, ispadaš lažljivac. Okaljan si, imaš krvi na rukama, kriv si.
Izvadila sam anksioznosti u obliku strijela, stavila ih na stol da me podsjećaju na ono što čeka da biva riješeno. Odlučila sam još malo promisliti o svojim postupcima prije nego krenem dobivati Irenu, svjesna tvrdoglavosti takve odluke.
Krenem se zavaliti, i u tom času, iz vedra neba, baš poput mojih nasumičnih laži, probada me i finalna strijela. Laži su bile, osjećala sam u području gdje bi srce trebalo bivati.
"Znala sam" rekla sam pomirena sa činjenicom da je to onaj osjećaj koji sam ignorirala, samo je bilo pitanja vremena kad će mi doći na naplatu. Nasmijah se, u lažima su kratke noge. No nitko do sad nije spominjao ikakve strijele.
Antiklimatično, iskrvarila sam laži koje su kolale mnome, nije me smetalo. Nije me boljelo. Voljela bih da me svi mogu vidjeti takvu. Svima bi bilo jasno koliko su nebitne.
Prebrala sam po lažima koje su netom prije brujale iz mene. Pronašla sam par savršenih. Satkala sam krvavim fontom lažnu nadu.
"Dragi svijete,
Od sada se spašavaj sam. Missice će se moliti za tvoju dušu.
Ja ću sebe, spašavati od tebe."

Još jedna turobna oktobarska nedjelja. Sedam navečer. Ulazim u lokalnu kafanu i naručujem vruću čokoladu. Melem za svaku ranu. Sjedim za stolom za dvije osobe i gledam kroz površno očišćen prozor. Tišinu prekida hrapav muški glas: „ Ima li mjesta za društvo?“ Skrenem pogled prema njemu, i nakon kratkotrajnog čuđenja prozborim: „Za sve ljude dobre volje“ Stranac nije odavde. Ima dugu smeđu kosu i bijelu haljinu boho stila: „Neki alternativac?“, priupitam ga namjerno izostavljajući osobnu zamjenicu. Lukav je, odgovara protupitanjem: „Alternativa čemu?“ Prilazi nam konobar, tridesetogodišnjak mutne prošlosti i propale budućnosti. Stranac naručuje pivo, pogleda me ravno u oči i pita: „Vjeruješ li u Boga?“ „Ne.“, lakonski odgovorim. „Nije li čudno pitati osobu koju si tek pitao o nečem tako intimnom poput duhovnosti?“ - upitam ga. Uzme gutljaj piva, kažiprstom desne ruke obriše brk i konstatira: „Ma religija ti je zajebana stvar. Sve im daš, a oni te sjebu.“ Preumorna sam ja za razglabanja o religiji uz ovako tmurno vrijeme. Shvatim da stranca prepoznajem odnekud. I onda me ošine poput šamara. To je on. Nemoguće. Ali jest. Večeras u prljavoj gostionici. Pije pivu ispred mene. Nitko drugi doli On. Sklonim pramen kose s čela, uspravim leđa i, gledajući u njegove oči boje meda izgovorim: „Znam tko si. Ne znam kako si došao ovdje, koliko ćeš biti niti me to zanima. Zanima me zašto si navratio baš u ovu rupu?“ Ispije zadnji, dug gutalj tekućine u duguljastoj zelenoj boci s crvenom zvijezdom i flegmatski veli: „ Čudni su putevi mog starog.“ Pogledam na sat. Još je rano za ići kući. Mahnem konobaru i naručim sebi i gostu po čašu viski kole kad uočim da moj gost promatra bijelu pravokutnu kutiju meni s lijeva. Previše je pristojan da sam pita pa odlučujem sama ponuditi: „Ajde uzmi jednu. Dobre su, Lucky Strike.“ Dolazak konobara spriječio ga je da odgovori. Martin spusti čaše, izavadi jeftini socijalistički upljač iz džepa izlizanih traperica, upali i približi ga mom gostu. „Spasiba!“ - odgovori moj gost. Martin ga potapša po ramenu, prebaci pregaču preko lijevog ramena i ironično se nasmije: „Luđaci:“ promrmlja ispod glasa. Nazdravim sa svojim novim prijateljem: „Za alternativu!“ živahno pokliknem i kucnemo čaše. „Ajmo par brzinskih. Sutra kad se probudim, tebe neće biti, a ja nemam cijelu vječnost. Pitanje ja, odgovor ti. Uzvratiš s drugim pitanjem. Najdraži bend?“ Stari lisac uživa u čaši Blue Labela, podsmjehne se i odgovori: - „Slipknot. Što bi bila da nisi čovjek?“ - „ Nešto cool, slobodno. Možda leptir. 'Ko ti je bolji ćaća: Josip ili Bog?“ - „Josip. Najdraži porok? - „Klasici: šteka Luckyja i čaša Jacka. Najdraža uspomena iz djetinjstva?“ ¬-„Utekao staroj s 12 godina. Poslije u onoj bajci zapisali da me našli u hramu. Wrong. Našlli me kako susjedu kradem trešnje. Gušti su gušti.“ Pogledam na plavi sat koji visi na derutnom zidu. Već je devet navečer. Vrijeme stalno leti kad se družoš s čudacima. „Umorna sam, idem leći.“ Objasnim svom sugovorniku situaciju. „ Mogu te odvesti kući ako želiš.“ kavalirski ponudi stranac. Zamolim Martina čašu vode prije odlaska kako bih osvježila usta. Stranac odjednom zamahne rukom. „Imaš Tourettov sindrom pa ti se javljaju tikovi?“ - šaljivo ga priupitam. „Ma ne, ovo je više poklon prije rastanka.“ Nasmijem se i primaknem času usnama. Nakon par početnih gutljaja, primijetim da tekućina nema okus vode. Okus je više slatkast. Zbunjeno pogledam prema čaši čiji sadržaj sada ima crvenkaste tonove. „Što se dogodilo?“ – pomislim prvo, no promjenu pripišem umoru i lošem osvjetljenju u prostoriji. Sigurno sam to umislila. Mrak se već spustio na ulice te se polako ustajem i krećem prema vratima. Gost krene iza mene, ostavljajući na stolu sumu novčanica u valuti izraelskog šekela. „Kako ti nije hladno u tim isusovkama?“ zbunjeno ga pitam. „Što su isusovke? Tko je Isus? Očito nisam u trendu.“ – sugovornik je još zbunjeniji nego ja. Odlučim ignorirati njegovo (ne) znanje. Prebacim razgovor na lakše teme. „Kako se zoveš?“ - pitam ga da skrenem misli. „Ješua.“ „Lepo ime.“ Izađemo kroz zelena vrata kafića. Napravim par koraka, ali me Ješua zaustavi. „Imam ja prijevoz.“ Ispod ulične lampe ugledam sivog magarca. „Onda, gdje je auto?“ upitam Ješuu nadajući se prevratu situacije. „Ovo je bolje od auta“, počne me uvjeravati, „zove se Donald.“ „Šalom, Donalde!“ pokliknem našem prijevozu. Ješua prostre bijelu deku na koju možemo sjesti kako se ne bi uprljali. Pokoji slučajni rpolaznik nam uputi podsmijeh ili začuđeni pogled. Kako 'ko. Nakon polusatne trakavice, stižemo na vrh moje ulice. Izgovorimo si riječi pozdrava između kojih Jošua, u šali, rekne da se ovog događaja neću ni sjećati. Šeretski se osmijehnem i okrenem na peti. Podignem kažiprst i srednji prst te zaviknem „Peace!“ Donald se zahihota te veselo zamahne prednjom desnom nogom. Dolazim do vrata, no prije ulaska se okrenem i pogledam iza sebe. Nema ni Donalda ni Ješue. Nestali su u mraku. Produžim naprijed u kuću. Odjednom mi se zamuti pred očima.
Budim se u svom krevetu. Osjećam mučninu u želucu i blagu glavobolju. Kroz maglu se sjećam sinoćnje avanture. „Uf, koji dobar trip.. Jesus…“

Tamno je. Ništa se ne vidi, jedino po sluhu možemo shvatiti gdje smo to. Čujemo motor od auta kako se polako gasi, krčkanje kamenčića pod gumama, hitro otvaranje i zatvaranje vrata i glasove dviju osoba. Glasovi se čine muški, otprilike početkom do sredine dvadesetih godina, oba dva su nervozni, što se čuje prema tonu glasa i brzini koraka.
MUŠKARAC 1 - Fak, fak, fak, fak, fak fak, fak!
MUŠKARAC 2 - Tiho budi, netko će nas čut.
MUŠKARAC 1 - Ma tko bi nas čuo, u sred ničega smo!
MUŠKARAC 2 - Svejedno, ne diži glas.
Čuje se slabo zveckanje ključeva i zvuk otključavanja. Odjednom se pojavi svjetlo. Vidimo sjene dva muškarca, RENE (M1) i KRIS (M2), oboje su odjeveni u crno sa kapama na glavi, face se ne vide pod ovim slabim svjetlom. Naša točka gledanja je žablja, čini se da smo u gepeku. Iza dva muškarca je jedno jedino ulično svjetlo a oko toga se čini da nije ništa osim drveća. Čim se gepek otvori, Rene se prima za glavu, a Kris zuri u gepek sa mirnim strahom u očima.
RENE - Oh, Kriste! Oh, Bože, jebem ti sve...
KRIS - Ne deri se--
RENE - Kak da se ne derem! Nikad nam se ništa ovakvo nije desilo. A ja sam kriv za sve. Nismo ga trebali ponjet sa sobom, trebali smo ga ostavit i otić.
KRIS - Ne, trebali smo nešto napraviti. Nismo ga mogli ostaviti jer bi ga našla murja, a znaš da tvoj striko ne voli murju.
Rene zastane na trenutak, da pohvata misli kroz neugodan povjetarac noći i hladovinu svog mokrog znoja.
RENE - Ali ja sam kriv--
KRIS - Ne, ne, ne. Nisi ti kriv. On je potegnuo na tebe, ti si obranio--
RENE - Ja sam mu provalio u stan, Kris! Ja sam kriv! On se branio od mene! On se branio od dva debila koja su mu upala u dom!--
KRIS - --Oke, oke, oke. Smiri se. Smiri se, molim te. Vidi, bit će sve oke, Smislit ćemo nešto.
RENE - Š-što?!
Kris promisli na tren i onda kroz mirne riječi pokuša objasniti Reneu plan.
KRIS - Uh... oke, ovako... ostavit ćemo ga kod tebe u garaži, samo dok ne shvatimo što ćemo dalje s njim!--
RENE - --Ne, ne, ne, ne! Neću da on kod mene bude! Neću!--
KRIS - Bi ga ti radije htio opet nositi kroz hodnike u zgradi!? Sa susjedima na svakom prokletom katu?! Jer tako je kod mene! Ti si u kući u mirnoj ulici, kod tebe je bolje ga ostaviti... vjeruj mi.
Rene pogleda u oči svoga druga, razmišljajući o njegovim riječima. Na kraju kroz lagano drmanje glave progovori.
RENE - Ne želim da dugo bude tamo. Jedan dan.
Kris položi jednu ruku na vrh vrata gepeka a drugu na rame Renea.
KRIS - Neće dugo, obećajem, ali moramo krenuti odmah, u redu? -- U redu!?
RENE - Da, da... u redu.
Kris da svoj zadnji pogled gepeku prije zatvaranja.
KRIS - Fak.
Kris zatvori gepek.

Dogodilo se u trenutku panike. Iz trenutka panike, rodila se znatiželja. Zatim žeđ, koju ne možeš utažiti, tražiš još. Žeđ se sirila cijelim tijelom, više nije dovoljno usnama tražiti spas. Žudnja nas je odvela do točke nepovrata. Lebdjeli smo iznad. Ne znam kako se osjećam; fizički dislocirana, mentalno poljuljana, emocionalno oštećena i seksualno dezorijentirana. Cilj ne bira sredstva. Prvobitni plan 'whatever it takes da luđakinja odjebe' je uspio.
Napokon! miris stana. Napokon neki doživljaj komfora. S nogu, izuvam se iz plavih starki oronule kišom. Teško idu kad ih ne odvezeš, ali ne odustajem. I čarape su mokre. Kad je već sve krenulo nizbrdo, ne bih se čudila da si uganem gležanj dok skidam starke. Opet.
"Nije zajebancija" rekla sam sama sebi. Sjela sam na pod i oduzela tenisice i čarape. Ja sam se dobivala na podu još barem neko vrijeme. Nije mi još rezonirala situacija s njom. Noge su mi bile ledene. A i bubrege ću pre'ladit. Baba se okreće 2 m pod zemljom.
"Kakav kurčev dan" mrzovoljno se zabavljam komentirajući na glas "I šta joj to znaci 'treba vremena'? podrugljivo ću
"Nabijem je na tri krasna" pričam sama sa sobom. "Tako mi i treba, 'ko me jebe! Pa možda bi se i jebala da sam birala muškog, ovako jedino u mozak draga moja, jebanje alla femme" svadim se sama sa sobom.
"Jebem ti ženski rod. I muški!" mrzovoljno dolazim do zaključka.
Kazu, tko psuje zlo ne misli. Psovanje je svojevrsna umjetnost. Volim kad čujem dobru. Doma su me uvijek kudili, jerbo žensko sam, nije lijepo čuti kako psujem 'ko kočiijaš. Kao i svakog umjetnika, rekoh da me ne razumiju. Tek ce shvatiti kad bude prekasno za mene, ili njih. Tko preživi, pričat će.
Izvadila sam mobitel u nadi da ću skrenuti misli s nadolazećeg kaosa u glavi koji nestrpljivo vreba iza ugla okrugle sobe u kojoj umovi postoje. Go big or go home. Nema, moram ja po 15-ti put citati nedavne razgovore. Moram izjebati preostalo moždanih vijuga što ona nije dovršila.
Pokušavam skužiti gdje je bio taj breaking point. Ne vidim ga. Mora biti, uvjeravam se, gledam situaciju s paklenim zarom u ogledalu duše.
Sad već utrnulog najvećeg mišića i paraliziranih nogu sjedim u obliku upitnika s upitnikom iznad glave promatrajući isprazan razgovor medu nama.
vrrrbrrr --dolazim—stiže poruka lika kojem treba pomoć
--kad?-- odgovaram pitanjem ne pomaknuvši se uopće
-- ubrzo -- poručuje. Fak. Ne volim nedorečena vremena. Ubrzo, trebam vremena, sad ću. Koliko brzo, koliko vremena, kad ćeš? Picka joj se zgadila.
Ustajem, pokušavam bar. Noge su mi želatina, bojim se da ću precvikati u koljenima. Dižem se, jedva, prilijepljena uz zid. Cirkulacijska vojska živčanih mrava marširala je pohod na moja otupljena osjetila. Trijumfalno nastavljaju dok ne osvoje sve pred sobom. Svakim pokretom prolazim pakao agonije i smijeha.
Stignem se otuširati prije no Hrvoje dođe. Njegovo 'uskoro' je koliko mu treba doci od njega do mene, autom 10 minuta. Pretpostavljam da je čekao potvrdu da krene. Otpustila sam remen i rasteretila, teret traperica koje su nosile dan. Teške 'ko cijela godina. Grudnjak ne nosim ako ne moram. Imam debele slojeve odjeće.
Čula sam kucanje. Vrijeme za mene je stalo. Klinički mrtva gledam u vrata, koja čini mi se, nose 'Pundoor' ime; treba ih samo otvoriti. Sablasno se pokušavam održati prisebnom humorom niske potražnje.
Uzimam duboki dah i na prstima se dogegam do špijunke koju najnježnije ikad otvorim. Tresem se kao vibrator, živci trepere. Sve i ni jedan scenarij mi prolaze kroz glavu. Ne znam kako je to moguće.
Hrvoje! Nije imao bradu. Nema čuvene brade! Nešto ne stima.
"Br' si" procvokocem brzinski skrivajući se koliko toliko iza vrata.
"Da" odgovori bezvoljno. Nešto ne stima, 100%! Projurio je u dnevni.
"Nema 10 minuta da sam došla doma, samo da se presvučem" zvučim kao je situacija sasma normalna.
"KOLIKO RABI?" Nadovezujem se iz sobe.
"SVE" čuje se iz dnevne. Neuobičajeno za njega, ali okej. Ne zamaram se previse dok oblačim ciste materijale na prljavi omot duše. Našla najmasivniji par čarapa, one s mekanom podstavom i odlazim u dnevnu.
Nisam cijeli dan bila u stanu. Primjećujem da svaka soba drugačije mirise. U spavaćoj mirise na nju. Živcira me. I ta pjesma, također. Uzimam vagu, i sjednem do njega na kauč.
"Koji ti je to kurac?" Upitao znatiželjno
"Vidjet ces kad ga izvadim" odgovaram i samozatajno vadim iz utrobe čarapa aluminijske loptice. Faca mu je poprimila nove upitnike.
"Pa odličan je plejs za zbuksat, reci da nije?" retorički napokon odgovaram.
"Imaš ti pravo. Znaš da sam te stalkao danas?" Nonšalantno ce
"Samo danas?" Upitah dignuvši obrve u pseudonevjerici.
"Hah" kroz nos će "Da, danas. Imao sam situaciju jednu. Neka luđakinja me progoni pa--" ne volim inače upadati u riječ ali mi vrag nije dao mira
"Pa si onda ti mene morao?" Ozbiljno - kroz salu upadnem. Kazu da u svakoj sali ima i pola istine. Zaista nisam u formi za ljude danas.
"Jebiga" u bradu si gukne.
"Zapravo, došao sam jer ne znam bolju osobu od tebe da mi pomogne." značajno raspoloženije nastavi. Ovo ce biti zanimljivo, misli su mi se začule.
"Luđakinja me doslovno prati u stopu. Izašao sam van s 3 različite jakne i rotirao ih da bi joj zgiljao. Čekao sam te u haustoru zgrade prekoputa. Riba je poremećena. Ustanova svoje kategorije." kucajući prstom o glavu priča dojmove.
Pričao mi je nešto o toj, ako je to ta. Na početku sve buci muci, sad cvili mile. Upoznali se na Thunder-u. Ja mu lijepo rekla koliko para toliko muzike. Rek'o zna on to, ali zbog 10, 15 kuna muzike neće propast. Krenula sam frljit filter nakon sto sam mu spakirala bonkije iz čarapa.
"Doobro... i šta ti ja trebam glumiti - azil?" Upitala sam pokušavajući shvatiti svoju ulogu u njegovom planu.
"Došao sam do zaključka da mi treba neki dugoročniji plan protiv luđakinje" govori on mrveći na prste
"Samo mi reci je l' vrijedilo tih 15 20 kuna svirke?" ne znajući ako će me shvatiti. Nije. Nema veze. The moment is gone. Sve je spremno za rizlu.
"Ali vidiš, nije losa ideja" složim pošteno facu. "Na koju briju si mislio?" Upitam ga dižući se s kauča do kolekcije ploča koje su na desnom susjednom zidu. Sjetila se iskoristiti kišno vrijeme - daje poseban šmek slušanja
"Pa zato tebe trebam. Uvijek brainstormas neku ideju, rješenje, plan." Mirisao je masne hrapave prste koji mirisu na hedove.
Imam bas raznih ploča, od nekih kupljene na blef, do nekih kojih me strah otvoriti koliko su mi dragocjene. Najdraža mi je kolekcija singlića. Shvaćam da sam poput tih pjesama na ploči. Puštam neku kupljenu na blef, pa šta bude beat je, uz kišu, još bolje je.
"Da, ne znam -- sori" provlačila sam se nazad do mjesta "morat ćeš mi dat malo vremena da zakuham. Sjednem i kao da je netko otvorio ventil inspiracije. To je to!
"Koliko si spreman ici do kraja, ajmo reci?" Pervezne li situacije, ližem rizlu i istovremeno molim boga da me ne shvati kao provokaciju.
"Šta god je potrebno, samo da sjaše - reži, farbaj - briga me, obrijao se već jesam." milovao je uspomenu brade.
"Jebote, Thunder. Pa jeb'o te otac presveti na veliku gospu, thunder - munja - munjena! 90 kila KONJINE kud to nisam ranije skužio" Gunđao je u renesansnom trenutku.
"Imam ideju!" govorim u dimu dok mu šaljem thc štafetu.
Pitao me očima kakvu.
"Preobrazit ćeš se u kukca!" smijem se sama sebi. "Ne brini se--" primam mu ruku na podlaktici, osjetila sam trzaj "--bit će kafkasticno!"
Svako toliko me zvukovi prometa podsjećaju da postoji svijet van ovih zidova primaće sobe. Danas, ovi zidovi su doživjeli svijet kakvog neće naci vani. Mjesečina pozdravlja friško obrijano lice usnulog života koji će se ujutro probuditi uz mene. Noktima prolazim kroz svježe ošišanu kosu, budi nedovršene uspomene iz mene. Spava rukama razapetim iznad glave. Miris sobe me podsjeća gorak okus u ustima nečeg sto te ne osvaja na prvu. Gasim još jednu cigaretu prije spavanja.

Suludo! Nevjerojatno! Osakaćujuće! Dosad najlošiji nastavak epske vremensko-prostorne mega-avanture; napisao Siniša Morčić
- Nije t' ovo SLOVENIJA! - urlao je Futro vozaču automobila slovenske registracije koji nas je preticao. Svjetla gradske rasvjete bujala su u kišnoj noći, žuto bojeći unutrašnjost Pezejca.
- Tehnički, već jesmo u... - zaustio sam pokazujući na tablu s natpisom "Sežana".
- Odjebi! - presjekao me Futro i odvrnuo The Doors na starom kasetašu.
- ROK EN ROL! - rekao je pa uzdigao ruke, bubnuvši šakama o krov. Potjerao je starog Pezejca maksimalnom brzinom. Izlizani klipovi od ruskog čelika bubnjali su u ritmu Morrisonove seanse. Kad je završila L.A. Woman, otpustio je gas i promijenio kazetu.
- A što je tek ovo dobro! - rekao je - NEMA!
Na podlozi od harmonike, glas iz zvučnika počeo je zavijati: “Evo ti ga mala, znaš da nije šala”.
Nakon pola sata vožnje i pezejac je počeo zavijati uskom brdskom cestom.
- Nuuuh, nuh, nuh... A ba da baaa... - pjevušio je Futro na samo njemu znanom jeziku, prstima lupkajući po volanu u ritmu glazbe.
Iznenada je naglim pokretom ugasio kasetofon i pogledao me u retrovizoru.
- Đe smo, Koldman, sunce li ti kalajisano?
- U Sloveniji... Fantje - rekao sam kroz zijevanje.
Hess se zasmijuljio, a Futro je ljutito bubnuo dlanom po volanu.
- Slušaj ti mudraca, bogara ti! Pitam te kol'ko se još imamo za voz't!
Uključio sam smartphone. Nije bilo GPS signala.
- Trenutno smo u... kvalitetnoj vukojebini. Dakle, vrlo blizu. Prema mojim proračunima, uskoro bi trebali skrenuti desno - rekao sam i pogledao kroz prozor. Pun mjesec osvjetljavao je rub ponora. S lijeve strane cesta je bila omeđena visokom kamenom liticom.
- Nego, dok se vozimo... - rekao je Futro pa ispod sjedišta izvukao bocu u kojoj se ljeskala zelenkasta tekućina.
- Ovo mi je amidža poslo iz Francuske. Red je da se malo razbudimo!
- Opa! - ispalio je Hess oduševljeno.
- Absinat! - rekao je Futro pobjedonosno, zubima zagrizao pluteni čep, ispljunuo ga i divljački nagnuo iz boce.
- ROOO-BOT! - uzviknuo je u navali adrenalina, otresajući glavom.
Pružio je bocu Hessu preko ramena, a on ju je hitro istrgnuo iz njegove ruke i pohlepno potegao gutljaj.
- TAAA-HA! – Hess se protresao cijelim tijelom, nakašljao se kao da će se ispovraćati, pa zatim vratio bocu Futri, režeći.
- Koldman, tebe neć ni nud't, dovoljno si i ovak blesav - rekao je Futro i strusio ostatak tekućine, otvorio prozor i zafitiljio bocu na cestu.
Krank je zatvorenih očiju klimao glavom na glazbu iz slušalica, u potpunosti propustivši mini-pijanku.
Futro je pokazao na Krankov arhaični model Walkmana.
- Videre ga!
- Bit će da ga je svojevremeno ukrao Patricku Batemanu - rekao sam si u bradu.
- I doktore, šta si ono reko, Reptilović ti je osto dužan para? - rekao je Futro i pogledao Kranka na suvozačkom sjedištu. Ovaj nije reagirao.
- ALO! KRANAK! - viknuo je Futro i opalio ga dlanom po koljenu.
Krank se prenuo iz transa i skinuo slušalice. Iz njih je low-fi vokal tulio “Ljuuu-be tro-vaaa-čaaa”
- Šta je? - rekao je bunovno.
- Reko; Svinjski ti je pare osto dužan?
- A, to. Dašta. Kad je počeo rat u Bosni, debeli je nestao. Reptilović, je li. Imali smo neki biznis u planu, ali on je nestao s parama. Kasnije sam dobio dopisnicu iz Sežane. Nije na njoj ništa pisalo, samo je penkalom na poleđini bio nacrtan kurac.
- Kru mu jebem, da mu jebem!
- Dvadeset hiljada maraka - dodao je Krank sjetno.
- Da mu kru jebem žareni! - ponovio je Futro.
- Tko zna tko je tebi, doktore, poslao dopisnicu. Ti si i karcinome liječio analnim umetcima - dobacio sam sa zadnjeg sjedišta.
- Ti, začepi! U dosta si nas već govana uvaljo sa tim svojim pametovanjem! - graknuo je Futro i opet se obratio Kranku - Iz Sežane, kaeš?
Gledao sam Krankovo znojno brkato lice u kozmetičkom zrcalu suvozačkog sjedala. Bio sam siguran da izmišlja. Takvim likovima ne možeš vjerovati. Kao da mi čita misli, podlo mi se nasmiješio i zagladio svoje bajkerske brkove.
- Imao je on neku rodbinu tamo - nastavio je Krank sa svojom fikcijom - Ujninog strica, ili tako nešto. Inženjera. Sedamdesetih godina je radio u Tomosu.
- Mislio sam da je Tomosova tvornica u Kopru? - ubacio se Hess.
Krank ga je pogledao.
- Pa, baš dobro da si pitao. Naime...
- De, doktore, izvini malo! - prekinuo ga je Futro i okrenuo se prema nama, ne gledajući cestu.
Zaprijetio nam je prstom.
- Od vas dvojice neć više ni RIJEČ da čujem! Jel to jasno?
Pezejac je odvrludao na suprotnu stranu ceste.
- Futro - rekao sam, pokazujući prstom na vjetrobransko staklo.
- Jel jasno?! - bio je nepokolebljiv.
Krank se samo smijuljio, zakapčajući sigurnosni pojas.
- Futro, ide nam... - Hess se uspaničio. Futro ga je prekinuo.
- JEL JASNO?!
Iz suprotnog smjera približavao nam se kamion, blicajući farovima.
- Jasno je! - rekao sam što mirnije sam mogao.
- I ja mislim! - rekao je Futro, vraćajući pogled na cestu.
- UJEBEMTIKRU!! – viknuo je i oštro smotao volan, ali sekundu prekasno.
Kamion je zakvačio lijevi retrovizor Pezejca i zastrugao mu po čitavoj bočnoj strani proizvevši vodopad iskri. Udarac nas je zarotirao po vlažnom asfaltu.
- E neš, matere ti! - Futro je divlje cimao volanom, ali inercija je činila svoje.
Udarili smo u liticu, odbili se prema zaštitnoj ogradi i prošli kroz nju kao Wehrmacht kroz Francusku. Razbijenih farova, utonuli smo u mrak provalije.
- DRŽTE SE! - dreknuo je Futro.
...
Kad sam otvorio oči, iznad sebe sam ugledao sjedišta i Koldmanovu nacerenu njušku. Svjetlo žmigavaca na prekide je paralo mrak. Pezejac je bio okrenut na krov. Podigao sam glavu iz Koldmanovog međunožja.
- Zaspao si kao kakav dječaćić - promrmljao je, a zatim ispljunuo sukrvicu kroz razbijeni prozor.
- Gdje su ova dvojica? - osvrnuo sam se po skršenom automobilu, masirajući vrat.
- Ne bih znao. Bit će da sam se i ja onesvijestio. Nego, kad sumiraš činjenice, možeš se pohvaliti da smo spavali zajedno.
- Vidim, ti se još nisi probudio. Samo i dalje sanjaj.
Uz bolni uzdah, izvadio je slomljeni smartphone iz džepa i tiho opsovao. Zatim je iz drugog džepa izvadio pravokutni komad papira i njime obrisao krv s brade.
- Zbogom 50% popusta na plaćanje u roku 8 dana - rekao je.
- Šte?
- Futrina kazna za parkiranje.
Bacio je zgužvani krvavi papir kroz razbijenu šajbu. Uto se iz mraka na jednom od napuklih prozora pojavilo Futrino lice, natečene gornje usne.
- Kazna?! - viknuo je gnjevno - Đe je? Dajder je vamo!
Iskobeljali smo se iz auta. Krank je stajao sa strane i škiljio, palcem i kažipsrstom gladeći brkove. Prošao je bez ogrebotine.
- Dečki, ako vas nešto boli, doktor je u ordinaciji - podlo se nacerio, pokazavši palčevima na sebe.
Koldman mu je pokazao srednjak.
Nedaleko od nas, obrasle travom, nazirale su se ruševine zaboravljenog industrijskog kompleksa.
- Jebate, Roberat, kako ću sad s ovim pred blagajnicu? - Futro je pokazao razmotanu krvavu uplatnicu.
Koldman ga je šutke pogledao ispod oka, nervozno ispuhujući zrak kroz nos.
- I, doktore, đe smo ono stali? - upitao je Futro.
- Pa, priča dalje ide ovako... - mirno je počeo Krank pripaljujući cigaretu.
- Dosta kurčevih priča! - graknuo je piskutavo Koldman - Sereš još otkad smo...
Futro ga je nadlanicom okinuo preko uha.
- Pito sam te je l' ti JASNO! Reko si da je JASNO!
Koldman je feminizirano ispljunuo još jedan krvavi hračak i zašutio.
- Nakon Drugog svjetskog rata - nastavio je Krank - uz granicu je bila demilitarizirana zona. JNA je skovala plan da pod krinkom lažne tvornice dovede pet tisuća ljudi pod oružjem, mahom djece palih boraca, ravno na granicu s nekadašnjim okupatorom. Stric Reptilovićeve ujne, po bratančevoj tetki, bio je jedan od njih.
- Svinjski je izmišljotina. Kao što si i ti lažljiva ped... - krenuo je Koldman.
Futro ga je prostrijelio pogledom.
- E, da mi tu već ne pljuješ krv, sad bi je PIŠO! Š’čuo!? Pusti doktora da priča više!
Krank je letargično otpuhnuo dim i nastavio.
- I Talijani su ih prokljuvili, pa je Juga bila prisiljena preseliti Tovarnu motorjev Sežana, Tomos, je li, izvan demilitarizirane zone, u Kopar.
- Pa koji je kurac onda Reptilović radio u Sežani? - upitao je Futro sumnjičavo.
- Ujnin stric nikad nije otišao za tvornicom. Vrbovala ga je UDBA. Oženio je neku imućnu Slovenku. Kasnije, u sklopu vojne mirovine dobio je i komad zemlje. Tu, u slovenskim brdima. Kao, brda su ga podsjećala na Bosnu pa je ostao…
- U Sloveniji su svi Bosanci - mrmljao je Koldman, više sebi u bradu, kvrcajući po slomljenom smartphoneu. Futro ga je ignorirao.
- A đe je ta njegova zemlja?
Krank je iz torbice izvadio arhaični GPS uređaj opskurna dizajna i počeo pritiskati po bočnim gumbima. Zaslon uređaja bio je taman.
- O, pička ti… - rekao je i zveknuo napravu o tlo - Moraš s tim malo grublje. Kineska vojna oprema.
Nakon što ga je podigao i dobrano protresao, na minijaturnom zaslonu GPS-a bljesnuo je natpis YAKUTSK Corp., a zatim su se na njemu ispisale koordinate.
- I? - upitali smo Futro i ja istovremeno.
- Stojimo na njoj! - rekao je Krank i potplatom tri puta udario o tlo, koje je odzvonilo metalnim zvukom.
Svi smo pogledali dolje. Krank je stajao na metalnoj tabli, čiji je veći dio bio poklopljen pezejcem. Posvijetlio je tablu GPS-ovim zaslonom. Prekrivena rahlom zemljom, na dijelu table koji je izvirivao ispod pezejca, nazirala su se slova.
- Gledaj ti vraga! - rekao sam.
- Dajder se malo pomakni, doktore! - rekao je Futro, a Krank je iskoračio ustranu.
- OO-RUK! - ispuhnuo je Futro i jednim trzajem izvukao ploču ispod Pezejca.
Cipelom je s nje sastrugao prljavštinu. Crna slova na žutoj pozadini table govorila su “Vojaški poligon Reptilovec - DOSTOP STROGO PREPOVEDAN”.
- Šta bi mu to trebalo značt? Jebem ti i Slovence i njijov jezik!
- Futro, sad znaš kako je meni kad ti pričaš - dobacio je Koldman.
- E he he, neću te zalauš't, već si dost krvario, al čuvaj me se! Samo te gledam! - rekao je Futro i okrenuo se Kranku – Treba pronjuškat okolo!
...
Krenuli smo prema ruševnoj zgradi u daljini.
- Ali doktore, što je onda bilo ono u Sinju? - upitao sam prevaranta.
- PST! - zasiktao je Futro. Nastavio sam šapatom.
- Reci mi, doktore; ako je Reptilović pobjegao u Sloveniju još za vrijeme rata, tko je onda vodio ordinaciju u Sinju? Porezna ju je zatvorila tek prije dvije godine, a rat je završio još prije dvadeset?
Iz mraka se prolomio zvuk sirena zračne uzbune, a s pročelja ruševne zgrade zaslijepili su nas reflektori.
- ŠT... - zaustio je Futro, ali su ga prekinuli rafali iz strojnica koji su počeli preoravati livadu ispred nas.
- MATERE TI! - viknuo je Futro i povukao me na tlo, gnjureći mi glavu u blato.
Krank i Hess su također zalegli.
- TI i tvoja PITANJA, pička ti materna! – rekao je gnjevno.
Paljba je trajala par minuta. Komadi blata i kamenja padali su po nama. Kad je pucnjava prestala, još neko vrijeme čulo se mehaničko štektanje strojnica, a kad je stalo, reflektori su se isključili i nastupila je grobna tišina.
- To je vjerojatno bio automatski sustav, aktivirao se na pokret - rekao sam Futri, pljuckajući blato.
- Lebac mu jebem! - prosiktao je Futro, a zatim podviknuo u tamu - Šta je to bilo, doktore? Pička li ti materna, jesil nas u stupicu doveo?
Nije bilo odgovora.
- Doktore, jes ti gluv?! - graknuo je Futro i bacio busen u njegovom smjeru.
Začuo se tup udarac.
- Au! - zaskvičao je Hess.
- Hess! Đe je doktor?
- Nije s vama?
Ležali smo u tišini. Futrin fitilj se približavao kraju. Čuo sam ga kako si krvnički psuje u bradu. A onda je nešto zacvrčalo. Zvuk je dopirao iz torbice dr. Kranka koju je ostavio iza sebe.
...
Otpuzao sam za Futrom i Koldmanom iza stijene, stežući Krankovu torbicu u ruci. Iz nje je dopiralo prigušeno LED svjetlo. Izvukao sam Krankov arhaični GPS koji je bio rasklopljen na dva identična dijela, oblikujući tablet. Na zaslonu uređaja bio je iscrtan grafikon.
Koldman mi je istrgnuo uređaj iz ruke i pogledao u ekran. Lice mu se uozbiljilo.
- Šta gledate to? - upitao je Futro.
- Čini mi se da Krankov GPS odaje našu poziciju - rekao je i odmah zveknuo ekranom uređaja o kamen.
- Pametno! - rekao je Futro.
- Inače, očekujem ispriku. Izgleda da dobri doktor ipak nije toliko dobar kakvim si ga smatrao - rekao mu je Koldman.
- Bez brige, izvint ću ti se čim se izvučemo odavle - rekao je Futro čupajući komad natrule grane iz blata. Podigao je granu iznad stijene i par puta zamahnuo. Reflektori su se opet aktivirali i počeli šarati livadom, a zatim se začulo i mehaničko škljocanje strojnica. Ovaj put nije bilo paljbe.
- Ajde de! - rekao je, ustajući se - Nema municije! A onoga, Kranka... Jao si ga njemu kad ga nađem.
Reflektori su i dalje osvjetljavali pustoš oko nas. Od Kranka nije bilo ni traga. Oprezno smo se ustali. Koldman je promptno skinuo naočale i počeo ih čistiti od blata. Snimio sam Futru kako ga promatra, cereći se. Kad je Koldman vratio čiste naočale na nos, Futro ga je iznenada ošinuo dlanom po zatiljku, tako da su mu naočale opet završile u blatu.
- Izvini jarane! - rekao je pa prasnuo u smijeh - Evo, ja ti se izvinijo, ko što sam i reko!
Počeo sam se i sam smijati, toliko da su mi suze potekle. Koldman je raširio ruke u nevjerici, naizmjence nas pogledavajući.
- Nego, Futro - rekao sam kroz smijeh - mislim da znam gdje bismo mogli potražiti dobrog Doktora.

Dakle, dobio sam dozvolu da objavim pjesme gospodina Zlateca. Ima ih poprilično i jebene su. Uživajte.
Ne da mi se sad uređivati razmak između svake, kuži se gdje počinje nova po boldanom naslovu.
​
Moram pisati
-
Iz mene se mora cijediti znoj
Kosa mi mora rasti
I žile se propinjati
Moram pisati o sebi
Ako ne napišem
Razrezat ću tijelo
I staviti sve na stol
​
Stari i ja
-
Vežemo lozu
Nikog ne zanima
Što se igdje događa
On savija, ja vežem
Lozu slamaj polako
Od početka do kraja
Čuje se samo krckanje kosti
I huka vjetra
Razgovaramo o vukovima.
Jednom
Davno prije
Pojeli su čitave svatove
Smijem se u nevjerici
Ali dopuštam
Da me obuzme jeza
​
Ogled o tišini
--
Čujem disanje
Udaranje mora u stijene
Sigurno sam negdje na rubu
A nada mnom oblaci
Ona trči prema meni
Tu preskoči disanje
Nisam, nisam!
Hrapavo promumlja
I udari me mlitavom rukom
Vjerujem da nisi
Pokušavam
Ogled o tišini II
-
Pokušavam pobrojati zvukove
Disanje, perilica, centralno
Između njih tišina
Tihi šum u uhu
Podsjeća me na zujanje prije potresa
Prije no što zaspim
Razmišljam o sreći
O neradu, putovanju, jelima
Snimam trailer za san
Osjećam trzanje
Tu si
A dijeli nas ponor
Sanjaš prošlost
I ponovnu mogućnost izbora
Ogled o usamljenosti
-
U prostoru sam
Mašim se za cigaretu
Prije no što me itko odmjeri
Izmišljam neke situacije
Volim biti samozatajni junak
Usamljeni vuk na proplanku
Između žbunja i stijene
Pritom pušim osmu cigaretu zaredom
Imam grč u nozi
Mijenjam oslonac ili padam
Nasukao sam se na šank
I uzmičem pred ljudima
Dodirivanje me izvija
Taktički gledam u profile
Da ne izazovem reakciju
Igram na telepatiju
I ona nikad ne donosi ništa
Osim razočarenja
Ali i to je bolje nego klasičan odjeb
Završi već jednom
I proglasi me klinički mrtvim
Pušim devetnaestu cigaretu
I ispijam četvrtu pivu
Nisam ružan, ali sam
Usamljeno odbojan
Ne privlačim ljude
Igram se promatrača
Onog koji se jedva diše
I moli boga da mu se ne pripiša
Jer će izgubiti oslonac
Vatra
-
Dok u tebi gori život
Potpirujem ga
Imperativom stanja
Odbacujem taštinu
Slažem je u snopove
I spaljujem
Zabavi me
-
Reci nešto
Reci nešto lijepo
Smrt
?
!
Smrt je lijepa
jer je tiha
Ogled o tišini IV
-
Zatvorim oči da jasnije vidim tišinu
Sigurno je najbliže osjećaju smrti
A što ako zuji?
Krv teče u tišini
Bojim se prstima dirati prošlost
Ponovno otkriti oblik
Dimenziju koja me stavlja
Pred težak zadatak
Život u zasjedi
Vraćanje u djetinjstvo nema svrhe
Otrovan sam zbiljom
I ne vidim što me činilo sretnim
Bluz za budalu
-
Sve što vidim
Otužno je
Četiri bijela zida
I par egzotičnih slika
Vozio bih zid smrti
Ali to mogu samo pijan
Nasloniti se na plohu
I okretati do ormara
A onda stati
Imam mrlju na majici
Kad mi glava klone
Ona je moj svijet oko kojeg
Gradim tupost
Milese, ti si davež
Taj zvuk stremi ka tišini
Ta dosadna truba
Čini me glupim
Evo, podbočio sam glavu
I dlanovima pritišćem lice
Mogu tako i ostati
Biti trulo drvo
Ili pak spomenik
Na kojem suše veš
More
-
Nikad moje more
Ni korijeni moji umočeni u more
Ne znače da ga imam
More, ja te nemam
Ako kažem da si moje
Dignut ćeš val
I tvoji udovi pokazat će
Zašto sam jak na riječima
More, nikad moje more
Noćne moje more
Snovi o tebi
Imam i nosim u čaši
U zelenoj boci
Kao jeftino vino
I pijem te
A ti me utopiš
More, nikad moje more
Niti more drugih
Glad
-
Živimo na brodu
Koji vječno tone
Nosiš naramak algi
Da ti ispletem mrežu
I paziš da ne liči na omču
Prstima prelazim
Preko pukotina na licu
Grizem svoje rame
U svojoj krvi tražim okus tvoje
Val je stvorio galeba
Galeb je rodio ribu
Riba je mahnula suncu
I nestala u moru
Nas se to ne tiče
Mi žudimo za obalom
I stablima koja cvrče
Dok sjene leže pokraj
I škilje u nebo
Iako smo siti od nas
Još uvijek nas mori glad
Crno-bijelo
-
Stavila sam profilnu sliku
U crno-bijeloj tehnici
Da se ne vidi crvenilo na vratu
Muž me snažno uhvatio svojim šakama
Koje ponekad ne znaju stati od bijesa
On radi i ne priča mnogo
On radi više nego što treba
Ubija se od posla
On radi
Ponekad je grub
Stavila sam profilnu sliku
U crno-bijeloj tehnici
Više nisam tako mlada
Ponekad bih radije da je slika crna
Samo da se vide oči
One su još lijepe i njima zavodim
Netko će pasti na njih
Netko će htjeti da mu pišem
Sigurna sam u to
Stavila sam profilnu sliku
U crno-bijeloj tehnici
Crna kosa struji mi oko bijelog lica
Usne su blijede, sive, danas su baš mrtvački sive
Možda da povećam kontrast
I smanjim svjetlost
Ili da se još jednom našminkam
Jarkom crvenom
Zavodljivom jarkom crvenom
U crnoj-bijeloj tehnici
Ona postaje tamno siva
Živa, vampirska, tamna i siva
Ljubim te dok me gledaš
Ljubim ti vrat, bradavice
Trbuh
Stavila sam profilnu sliku
U crno-bijeloj tehnici
Želim svoj virtualni život
Izdići iznad lajkanja
I bezazlenih laskanja
Želim ga živjeti još jednom
Prije no što sjednem na klupu
U parku i duboko udahnem
Poza
-
Stojim kraj jezera
I sunce me napola obasjava
Gledam u daljinu
A ono što tražim u meni je
Valjda će se vidjeti na slici
Htjela bih vam pokazati
To što vidim u daljini
Žena
-
Sjela sam
Što sad da radim?
Razvalina
-
Ponekad me uhvati jeza
Kad naiđem na ljubav
Ne znam što bih sada s njom
Što bih s tim krhotinama
Nakon godina
Stoga ga odbijam
I kažem mu da je
Prokleto naporan
Zavidim ptici
-
Što može s visoka
Ocijeniti stanje stvari
Što može biti sama na nebu
Ili se u jatu, bez pitanja
Usmjeriti k istom cilju
Jedino joj ne zavidim
Što se ne može
Diviti samoj sebi
Dada sam napokon sama
-
Napokon me tišina voli
Daje mi da se smijem bez razloga
I ogledalo me voli
I meso me voli
I povrće me voli
I slika koju sam skrivala
Voli me
Osjećam ljubav
U svakom kutku
Gle, paučina mi šalje poljupce
I baca zvjezdanu prašinu
Ja sam sjajna zvijezda
Napokon me drže
Kao kap vode
Ležala sam u tami
-
Znaš
Ja sam jaka
Jača od nekih planina
Moji su se svjetovi
Rušili kao domino
I samo prvi još malo odzvanja
Jaka sam dovoljno
Da popušim u trenu ovu cigaretu
I pokažem ti vrata
Kad zažmirim
-
Noć će biti ista
Neminovna
Niti prijatelj
Niti izbavitelj
Noć će biti ista
Kad zažmirim sada
Noć će biti ista
Tmina ispod kapka
Sjećanja na ribe
-
Stojim na mostu čvrsto držeći ogradu
Valjda pokušavam uhvatiti tračak
Sjećanja na ribe
Čim ih pogledaš
One uteku
Sve je na svome mjestu
Koordinate su još uvijek iste
I mravi voze istom stranom
I žabe udaraju u površinu
I jastreb jedri pa se sruši
Sve se to miče, izvija
Baca i poskakuje
Pratim granu koja otječe
Davno sam pitao potok
Boji li se ušća
Strepi li od širine i mase
Boji li se virova i mulja
Boji li se mora?
Ne znam, rekao je
Ja sam samo put
Pitaj moju vodu
Prije zvonjave
-
Znam da mi ostaje još par minuta
Da provjerim stanje krutosti
Tražim jučerašnje čarape
U sobi, boravku, kuhinji
Ogledalce, ogledalce
Kaži mi koga ćeš danas
Baciti u depresiju
Iz tube cijedim produženi život
Ah, te sijede
U kojima se skriva
Četrdeset godina bescilja
Stenjem u nuždi
Rađam propalo dijete
I puštam ga na pučinu
Ako otvoriš frižider u 7 i 25
Možda te prosvijetli njegova svjetlost
I umjesto kože od slanine
Sjedneš u njega
Vani je kišovito
I vrane s grana vrište
A gle male kapi kiše
Čini nam se
Da te nema više
Umrla je sisata glumica
-
Ja sam je volio zbog velikih grudi
Iako su joj uloge govorile
O pravom talentu
Umrla je sisata glumica
Možda sam u njoj vidio mater
Ili neki psihološki sindrom
Možda želju za majčinim mlijekom
Punim slada
Umrla je ta žena
Ta koja je punila ekrane
I praznila samoću
Rođen
-
Iz ljubavi
Iz mržnje
Iz usputnog divljanja
Hormona
Rođen iz potrebe
Da se obožavamo
Tri generacije
Rođen iz neznanja
Iz vulkanske dubine
Iz probuđenog sunca
Iz topline zime
Rođen iz mraka
Prigušena svjetla
Rođen iz vode
I žilave zemlje
Rođen iz puke
Dosade
Slika
-
Slika na zidu stoji ukrivo
I ljudi na njoj drže se za ruke
(Kao na brodu koji tone)
Jezici im plave od sumraka
Dok s tmurnog neba pada sedef
Razjapljene čeljusti od željeza
Pjevaju borbenu o smrti
Nešto kao kršćani u pijesku
Nešto kao volovi u jarmu
Ovdje gdje sad stojim
Ruke mi trnu
Raspuštene, mlitave
I glava mi klone u mrtvi prizor
I trbuh mi zbori:
Idemo odavde
Ti ljudi nisu tvoji
Ne znaš ih i ometaš im
Teatralni kraj
Nisam nikada bio na Sardiniji
-
Jesu li ljudi tamo tihi
I imaju li sunce kad im treba?
Nisam bio ni u Sibiru
Svjetluca li tamo noć
Kao da si je razbio o pod?
Ni u Argentini bio nisam
Jašu li tamo nojeve
I tapšaju li ih kad se propnu?
Moram nešto poduzeti
Možda da ubijem oko
Utekao sam se samoći
-
Tražim svoj smisao
I mozgam što ću s njim
Meri je pustila glas
Kaže da letim, letim daleko
Bih, drage volje
Ali ja nisam lastavica
Ne znam sagraditi
Ni čvrsto gnijezdo
A i da odletim na jug
Ne bih znao
Jesam li ikad bio
Na sjeveru
Zidovi se ne zaobilaze
-
Mogu se razbiti
Mogu se rastavljati
Možemo se naslanjati na njih
I sanjati
Možemo crtati grafite,pišati po njima
Ili čekati da netko napravi vrata
Zidovi se ne zaobilaze
Oni su tu, surovo sazidani
Da ih krivimo do kraja
Ne razumijem se u ljubav
-
Do sada sam mislio da ljubav ne treba razumjeti
Onda sam se našao u gabuli da moram dvojiti
I pokušao je raščlaniti na faktore
Jebote
Ne znam riješiti taj zadatak
Ništa, prepisat ću od nekog kao i do sada
Tek kad nestade lišća
-
Sjetim se krošnje
I kako je strašno
Zelena bila
U trenutku bezizlaznosti
-
Režem nokte škarama za štof
Za novac mogu kupiti samo sebe jednokratno
Žrtve koje prinosim prilično su bezvrijedne
Pokušavam proći lišo i to me lišava vrijednosti
U izlogu
-
Postavljen kao skulptura čovjeka
Koji je uronio u sebe
Sjedim u izlogu i pijem kavu
Oči mi bljeskaju
Shvaćaju li ti narcisi da buljim u njih
Da ih promatram kao promatrač ptica
Da ih slikam, izvlačim život
I nanosim na papir
Starac koji se gega vidi svoju prošlost
Žena koja uvijek nakrivi šešir
Vidi samo refleksiju koja joj ne daje snagu
Da se suoči
Pijani poštar samo na tren baca oko
I vraća ga u duplju
On zna da je skeniranje života
Traćenje vremena
Odlazak
-
Iskrilo je kristalno jasno
Moje lice uronjeno u kometu
Zatvorio sam vrata
Nazdravio u sebi, bio van sebe
Na trenutak bio sam van sebe
I vidio to zgureno tijelo na pločniku
Odlazi
To lice puno kristala
Puno soli
Leći kraj tebe
-
Od svih težnji
Koje sam hranio nepovratno
Ostala mi samo ona
Da ću na kraju
Leći kraj tebe prozirne
Kad više ne možeš bježati
Slika
-
Ništa nije bilo
Tako čuvano i branjeno
Kao tvrdi kruv
Babe Mare
Ništa nije tako toplo
I uzvišeno
Kao spoznaja na grobu
Da ličim na nju
Putevi
-
Pustio sam tugu
Da je osjetiš kako te steže
Kao suha koža
Putevi koje izabiremo
Ograđeni su i ne vidimo se
A možda kročimo Istim smjerom
Putevi koje moramo izabrati
Ne bi li se prestali vrtjeti u krug
I padati licem u krhotine
Oblače naš
-
Koji jesi na nebu
Čas si bijel čas siv
Lebdiš i briga te
Ili da kažem
Jebe ti se
Tko je za što kriv
Stigme
-
Sjedim gol na betonskoj klupi
Mjesečina obasjava moj fetus
Sreća je poimanje
Kut iz kojeg gledamo na sebe
Da moram birati između vječnog optimizma
I pesimizma, izabrao bih jebe mi se.
Što me ne ubije ne znam ni da postoji
Sakrila sam perje ispod kože
Kaže mi vrana
Tako lakše prosjačim
I ode stružući drvenom nogom
Nagrizena knjiga otvara se
Gdje je meso najsočnije
Glođu me mušice, a ja ih tjeram rukom
Nije me briga
Odmahujem
Nije me uopće briga
Probam kažiprstom imam li oči
Ili sve što postoji usađeno je
Povučem za nos
Zatrubim koračnicu
Pa pređem dlanom preko koljena
Hladno je iznutra, a toplo izvana
Pitam se
Jesu li žile na rukama
Moje stigme?
Žena udara loncima
-
Dok muž nečujno prede
U blagoslovu internetskog džumbusa
Žena udara loncima
Frcaju iskre i pale se svjetla
Kako sam se zajebala
O kako sam se zajebala
U kori krumpira
Ne postoji izlaz
Ne otvaraj se više
-
Meso je puno spora
Preko zida vidim vrhove jarbola
Možeš li zagristi drvo
Nosit ću te na rukama
Derat ću koljenima asfalt
I kljucati vrane
Ne otvaraj se više
Zajedno smo lešina
Ali ima nade
Dok god vidim zastavu
I sunce koje se drži
Zrakama za obzor
Ne pokazuj kosti
Jer naivno mirišu
A lovci imaju nos
Za otvorene ljude
Prošlost nosim u džepovima
-
Zašivenu i tešku od savjesti
Htio bih svući kaput
Dok svira budnica ili himna
Htio bih izbrisati prošlost
Do nulte točke
Iz koje bi svaki korak bio sloboda
Kad bih mogao progutati amneziju
Ostao bi mi potpuno čist početak
Očišćen od stida i bojazni
Evo sad bih prišao ovoj ženi
I kupio sve čarape po deset kuna
A onda je poljubio u obraz
I rekao ti si moja
Izgubljena majka
Kad bih mogao progutati amneziju
Prišao bih djevojci kod sata
I pravio se da mene čeka
Oprosti što kasnim
Petica je u kvaru
No nema veze
Ionako do sada nismo bili
Jedno za drugo
Kad bih barem mogao
progutati prošlost
I ostaviti trag
U javnom wc-u
Odrastanje
-
Zid u tvrdim koprivama
Ne sjećam se tko je stajao uz njega
Držeći se rukom pijan i izbezumljen
Govoreći mi istinu o meni
Od kuće ostala je samo slika
Ponekad je vidim škiljeći u mraku
Vidim krov i gnijezdo ispod grede
Ljestve po kojima se penju preci
Jedan iza drugog
I u dugim razmacima nestaju
Taj što je stajao uza zid
To mora da je netko koga sam se bojao
Mora da je nosio lance
I zveketao u noći
Govorio je istinu o meni
O pustinji iz koje smo došli
O šumi iz koje smo izbjegli
O močvari iz koje smo vadili
Svoje kosti
Prstima je mrvio obojenu žbuku
Škrgutao zubima i hukao u lice
On je ubio konja
On je spalio gumno
On je tjerao mačke i pse
Razbio crno-bijeli ekran
I rasplinuo Indijance i kauboje
Taj što je stajao uza zid
Znao je istinu o meni
I kreveljio se
A onda se stropoštao u prašinu
I ja sam pljunuo na njega
Spavanje
-
Ta disanja su svud oko mene.
Izvlače žbuku iz zidova, pomiču kutove,
Premještaju noćna zbivanja.
Smrznute ribe
U epizodama indigo boje
Neprestano mijenjaju ritam disanja,
Čas se drže za vrh planine
Čas rone u pećini pod morem,
Čas pužu u sipkom pijesku.
Jastuk je mokar.
Dok oči poliraju kapke
Usne češljaju močvaru.
Zrak koji izdišem goni jedra
I brod juri u prošlost pa se vraća
Sa sjekirom u krmi.
Plutam u noći na splavu od tkiva
Koje nikad ne spava,
Samo usporeno struji.
Petlja
-
Na koju god bi stranu krenuo
Bio bi kriv
Djede
I zato si stajao na mjestu
Gledao u zemlju
I ponavljao
Da zemlja ne pita
Tko si
Samo traži da je hraniš
Rukama
Da joj prinosiš ustima
Znoj
Da je grebeš i gladiš
Zemlja prede i često zaspe
I tada sanja
A kad zemlja sanja
Ti si na pravoj strani
Tu na mjestu
S rukama u njoj
Svako jutro počinje nova igra
-
Stavljam tristo na jedinicu, a popijem x
Bilo je blizu
Kao kad stojiš na vrućoj obali
I od hladne rijeke dijeli te običan pad
Da barem iznenada udari vjetar
Psi plivaju, a i ne znaju da mogu
Hvatam misli
Uhvatim jednu i ne znam što bi s njom
Da je stavim na leđa i plivam
Dok iscrpljen ne potonem?
Nisam sastavljen od prvoklasnog materijala
-
Mnogi bi mi iščupali korijenje
I zasadili svoj nasad
Nalili u tankove krv koju nose
Plavu, aristokratsku, nobelovsku
Kakvu god
Drugačiju od moje
Nisam sastavljen od utjecajnog tkiva
Moji su imali šumu i prodali je
Pa kupili njivu
To je to što je ostalo
Nisam sastavljen od tih tvari
Kojima se pridaju portreti
Pišu hvalospjevi ili daju imena ulica
Čak bih rekao da sam sastavljen
Od prašine, znoja i prosječnog bitka
Da ne kažem govana
Glava na pladnju
-
Rodio sam se kao čovjek
Koji nije vrištao
I uzimao zrak
Rodio sam se bez žutice
Nisam grčio ruke
Nisam bio mokar
Niti imao kosu na čelu
Niti na tjemenu
Rodio sam se kao čovjek
Koji je već sjedio
U kutu sobe
I smišljao kako
Da ukrasi svoju glavu
Na srebrnom pladnju
I izloži je svirepoj buri
I jedini zaklon
Koji će ikada naći
Umrijet će neminovno
Prije njega
S rukama na tjemenu
S pogledom
Koji ga priprema
Kako da ukrasi svoju glavu
Da okrutni vjetar pomisli
Gle kurve
Mogao bih je ostaviti
Za kasnije
Snijeg je jasan
-
I tragovi su jasni
Polumrtvi glasnik
Kojem smo istrgnuli krilo zubima
a poruku ritualno spalili
Na oltaru ljigavo romantične ljubavi
S primjesom horora
Moji su zubi krvavi
Kao i tvoje oči
Mi jedemo sve što nam se
Nađe na putu
Da proglasimo našu prijevaru
Sigurnom od moralne dosade
Sunce
-
Kakvo je
Kad obasja
Da li zaiskri u glavi
I blagost te prožme
I tjeskoba prelazi u
Sjećanje
Kao svrabež u peti
Pa se izuješ i shvatiš
Da to je samo
Privid
98 % ništa
Riječi, riječi, riječi
-
Kad bih birao povrće u pjesmi
Nikad ne bih pisao o rotkvici
Ta riječ me smanjuje
Kao da mi je netko
Ispustio zrak kuhinjskim nožem
Zima
-
Trgnem se u mraku
Navikao sam na prazna prebacivanja ruke
Previše je tebe u snu
Jutra su stratišta upalih živaca
Od prvog buđenja već sam u redu za xanax
Puštam da priroda učini svoje
Drhtim
Netaknuta kava na stolu
Njen topli miris prodire u koprenu dima
I nadvija tišinu u stvarima
Spokoj nikad nije bio stvarniji
I okrutniji

To je bilo negde 95godine, ja sam tada imao 19 god i taman sam dosao iz vojske.
Subota jutro izlazim iz kuce, kad na kapiji stoji cika Danko i zove me da dodjem kod njega da mu pomognem da pomerimo namestaj jer treba da kreci. Naravno da sam pristao, inace on je cale mog najboljeg druga koji je tada bio u vojsci.
Usli smo u kucu tamo je bila teta Mila (njegova zena mama mog druga). Teta Mila je za mene bila najbolja picka, tako jebozovna, da sam ga uvek drkao samo na nju, inace ona je i najbolja prijateljica moje mame. A cika Danko je uvek bio nekako strog, znam da se teta Mila uvek zalila na njega kada je kod nas dolazila na kafu.
U jednom trenutku kada smo vec sve stvari pomerili cika Danko mi je rekao da sad idemo da pijemo kafu a da posle toga moram da mu pojebem zenu, rekao je da je mene izabrao za to jer zeli da kazni teta Milu jer je cuo da ga je varala dok je on bio na poslovnom putu, i da kad ponovo uskoro ode zeli da samo ja mu jebem zenu a ne neko drugi.
Ja sam ostao bez reci pocrveneo sam i pomalo ostao uplasen, kroz glavu su mi prolazile razne misli ali reko sebi vidi ovo nesmes da propustis, konacno cu jebati moju teta Milu. Cika danko je onda rekao vidi mali nemoj da se bojis, Mila je pristala na ovo.
Pristao sam, otisli smo da dnevne sobe, na trosedu sedi teta mila, vidim da joj je neprijatno, ja sam stao ispred nje a onda je cika Danko naredio da skinem sorc. Kurac mi se tako digo da je hteo da eksplodira, ajde matora sta cekas uzmi ga u usta i pocni da mu pusis lagano i zelim da te cujem sta sve zelis da ti mali radi govorio je cika Danko dok je sedeo na fotelji i nadrkava svoj matori kurac.
Joj malisa kako zelim da ti ga pusim kako zelim da mi napunis usta sa tvojom spermom, mmmmm koko ti je samo lep kurac, ja nisam moga vise da izdrzim poceo san da joj punim usta sa spermom, svrsavao sam ko nikad u zivotu, au jebote pa ti nisi normalan govorila je teta mila dok je brisala oostatak sperme oko usta, cika Danko je i dalje nadrkavao kurac i reko bravo mali ajde sad je jebi kako ti zelis. Ajde teta Mila, okreni mi se, uvek dok sam drkao na tebe zamisljao sam da te jebem zguza, ona se samo nasmjala okrenula i ispred mene je bila njena fantasticna guza, nabio sam ga odma jako i poceo da je guzim.
Govorila je joj tako mali guzi tvoju teta Milu joj kako dobro jebes ajde napunime spermom aaaaa tako je bre jebi me jaceeee, ubrzo sam poceo da svrsavam ponovo dosta obilno, kada sam je skroz napunio okrenuo sam se i video kako cika Danko svrsava i govori bravo mali eto i tebi se ispunila zelja, od sad ces samo ti jebati moju zenu kada ja nisam tu.

Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radi radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Znaš da smo ravni jer radimo tvoju mamu.
​
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radi radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Znaš da smo ravni jer radimo tvoju mamu.
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radi radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Znaš da smo ravni jer radimo tvoju mamu.
​
Radim tvoju mamu, da baš tvoju!
Prvo sam ju vidio u Konzumu kako sprema tvoje ladice
Velika kosa Dolly Parton kao kraljica maturanata iz 80-ih
Al' je njena guza dobro izgledala u tim mamastim trapericama!
Prišao sam joj u u redu za blagajnu i rekao: "Hej mala imaš kaj sitno?"
Imala je dvije litre mlijeka, buljio u njene sočne sise
Pet minuta kasnije pristala je poći sa mnom
Ušli smo u njen kombi i raketirali "Giggidy Giggidy Giggidy"
Jahao sam tvoju mamicu kao da je Marijo Kart
Ja sam ju odvozio kući jer njena kola nisu proradila
Ona me pozvala u njenu kuću te smo ponovno počeli
Koliko da ju puta tapnem po toj guzi? "OVER 9000!!!!!"
Da, nazvala me Pobeležjem jer sam srušio prašinu s nje
Kasnije mi napravila sendvić bez korice
jer zna kako ih ja volim te da sam dosta mlad
da ležim gol u krevetu dok radim tvoju mamu.
​
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radi radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Znaš da smo ravni jer radimo tvoju mamu.
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radi radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Znaš da smo ravni jer radimo tvoju mamu.
​
Volim veliku guzu tvoje mame, ne mogu da lažem!
Tvoja braća ne mogu da kažu da ne leti
Napravimo sexy vrijeme, da, svake je noći guzim
Vidla me golog, sada misli da sam polu-crnac
Tvoja je majka najbolja, SUPER M-K-B-H-J (majka koju bih htio jebati)
Jer ona voli bacati salatu iako nije šef
Krivio bih alkohol, i da bih bio na tvome mjestu
ne bih poljubio tu mamu u usta
Sviđa joj se Donkey-Punch. Voli Prljavi Sanchez
Ponekad čak voli guziti u tvom krevetu
Voli tvrdi seks sa lisicama, i bit ću iskren
Voli kada ju Chris Brown-am, a ona glumi da je Rihanna!
Tako je terapeutska, izliječi moj nemir
Kažem BRM BRM BRM BRM BRM BRM, motornim čamcem plovim more sisa tvoje mame!
Nisam htio reći, ali morao sam napisati ovu pjesmu Jer ja svake večeri u tvojoj kući radim tvoju mamu!
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radi radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Znaš da smo ravni jer radimo tvoju mamu.
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radi radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Znaš da smo ravni jer radimo tvoju mamu.
​
Seks sa tvojom majkom
To me čini boljim od tebe
Seksam se sa tvojom majkom
To me čini boljim od tebe!
​
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radi radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Znaš da smo ravni jer radimo tvoju mamu.
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Radi radimo tvoju mamu radi radimo tvoju mamu
Znaš da smo ravni jer radimo tvoju mamu.

Grad
-
Cvijeće se rađa i umire u početku
I ptice se vraćaju u širokom luku
Ova zima
Topla je i tjeskobna
Odzvanja podne
Prolazim pustim trgom
Dok jato golubova izvodi programiranu piruetu
Čini mi se da te skriva u osi
Ili sam već dobro uronio u ludilo
Parkovi kriju leševe
Osjećam ih kad prolazim njima
Zato su klupe savijene
Vidim tvoje planove u svijetlom kutu mozga
Putovat ćemo dogodine na Kubu
Posljednji izdisaji Castra
Posljednji dašak posljednjeg vremena
Dugo smo se stapali
I postali jedno čija dva lica bezvoljno
Dišu u rutini
Kad kihnem odbacim svoje lice
I ti ga uzmeš i gledaš me mojim očima
Prestrašenim i zavidnim
Da, tu sam grlio noge ljubomori
i prinosio žrtvu
Tebe
Zabijamo se u nebo
-
U njive
U obzor gdje nas čeka kakav-takav dom
Sutra ću promatrati ljude u bujici
Nemam volje da ih spašavam
(Neka ih nosi njihova nada ili beznađe)
Zašto si se zalijepila u odraz u staklu?
Mislim da me kriomice gledaš
I pitaš se imam li izgleda.
Pogledaj me u oči
Trebat će ti samo tren da shvatiš
Da sam ljuska oraha u kojem je
Sve suho
I drveće bježi od mojeg staništa
Ne boj se pogledati me u oči,
Neću te ujesti
Samo prestraviti na tren
Nebo nas prati u stopu.
Ono štiti vlak do prve crte,
A onda se vraća s pokojom kapi kiše
Okreni glavu, skenirao sam ti uho
I svaku vlas.
Hoću vidjeti tu želju za prodiranjem
U moju intimu
Grad prokletih. Dosadno.
-
Vlak stoji i čuje se samo
Prigušeni žamor putnika
Oni ne poznaju misao u sebi
Čak i ovaj čovjek prekoputa
Čita nekog Šveđana
I riječi mu izlaze kroz nos
Ja sam više za klasični noir
Da se mene pita
Izbacio bih iz rječnika crno-bijelo
Čeznem za starim vlakovima
Čiji je zvuk kotača gušio lajavce
Misao u čovjeku
Ujeda kao bijesna osa
Ujede i nastavi sa zujanjem
Pa opet ujede
I tako neprestano
Dok ne izgubiš svijest
Lijeve i desne strane prozora
Uvijek gledaju u dva različita krajolika
I sunce kao da pripada samo jednom
(Drugom tek prodaje svjetlo)
Fokusiram naselje na brijegu
Te šarene crvotočne kockice
I osmjehnem se kao sotona
Nazvati neki grad gradom prokletih
Nije li to pretjerano
I dosadno?
Zujanje
-
Iako sam okružen
Mnoštvom slučajnih ljudi
Mene treba popraviti
(Počevši od samoće koju pijem
Tri puta po jednu dnevno)
Treba mi servis misli
Nisam pametan
Nisam pametan
Zaokuplja mi mozak
Neka nasumična pjesma
Nju ponavljam do jedne trećine refrena
Svakog trena
Pokušavam prijeći cestu
Ali me proganja pusta livada
Gdje vjetar šiba
I svija mi kosti i sve što vidim
Sivo je i crno
Sakupljam očima prizor
I sastavljam trošnu kolibu
Kao utočište
Stojim i shvaćam
Da samoća teži poniranju u rupu
Iz koje mi ponekad vire samo prsti
Kojima se grčevito držim za stvarnost
Ako ih olabavim
Možete me slobodno razapeti
Poslije čega neće biti nikakvog prijekog suda
Samo zujanje
Kad zaspim
-
Svaku stvar
I sve ljude
koje noćas vidim
Osudit ću na muku
I brodove koje more tjera
Neću pustiti u luku
Daj mi ruku
Pogledaj me i daj mi ruku
Iz mojeg sna sve bježi
Sve je izgnano
I nestaje u potmulom zvuku
Pogledaj me
Jebote
I daj mi ruku
Zatišje
-
U ponoć i trideset
Kad narod koji izumire
Već duboko ne sniva ništa
Tup je i tupo spava
Teško diše, gotovo beživotno
Vježba za neminovnu smrt
Od tjeskobe i škripca
U ponoć i četrdeset
Kad budi se mjehur
Starih ljudi
I oni ustaju
Kao zombiji iz grobova
Njišu se nad školjkom
I pišaju
U ponoć i četrdeset i dva
Kad teška ruka
Prekriva iscrpljenu ženu
I noga traži toplo
Utočište u bedrima
U ponoć i četrdeset i četiri
Kad perilica bolno zavija
I struja je jeftinija
I sve je jeftino
Prosto, nepostojano
I tiho
Kao zatišje između
Dva rata
​
Objedovanje
-
Isklesati čovjeka Pogurnuti automobil Nacrtati vranu Ogoliti grane Omagliti zrak Dozvati kočiju iz prošlosti Ispratiti topot kopita Prenuti se do vriska Uzdaha, uzvika Razliti kante boje Po kamenu, ogradi, zidu Pronaći vlažnu klupu Pronaći ženu u pauzi Ona mora držati obje ruke Na koljenima Mora imati šešir Mora imati naočale Mora imati kaput Od tvrdog štofa Mora vonjati na lavandu Na drveni ormar Na čajnik od porculana Na okrugle suhe kolutiće I mrvice sa stola Mora mirisati Na svadbeni srebrni pribor Kojim ćemo jesti sve ovo
Ljubav i zakonitosti
-
Nisam vidio ni cestu pa ni obrise ulice
Sve je podrhtavalo i treperilo I prolazilo pored
Činilo mi se da stojimo ja i Zemlja Ali i ona je otišla k vragu Čak je i Sunce bilo slabo Da stvari postavi po zakonu
Još malo nade polagao sam U neke svježe teorije Ali uzalud Antropocentričan sam bio Centriraniji od boga
I nije problem bio u statici Mogao sam takav stajati Duže od prvog eona
A onda sam shvatio
Banalno je svesti sve to Na ovozemaljsko Ušao sam u slijepu crnu rupu Koja odbija usisati I drži me na rubu Zvuči groteskno Ali ljubav i zakonitosti...
Nabije ih
Čestica
-
Razmotrim li situaciju U kojoj bih sam sebe začeo Dolazim do zaključka Da se neoprezno igram česticom I da ne znam što bi se Neočekivano zbilo I bih li se samozapalio Pokušavajući zorno vidjeti Taj autospolni akt (Kao kad tražiš Kraj prostora kojim se Širi svemir) Ako bih pak došao do Obrisa autocoitusa Nekog pohotnog Ali nejasnog gibanja Opasno bih se približio Onom čije ime Sa strahom spominju Ali ga se ne libe Opsovati
Na početku ulice
-
Na početku ulice žene Skeniraju prolaznike Kroz prozore, podbočene I mršte se kao da su Kineski psi Kao da im kožu nabire Ustajali prostor samoće Želi ih pritiskom istjerati van Da napokon zauzme položaj Fetusa i usne svemir Žene na prozorima Nijemi saveznici Njihove terminatorske zjenice Gledaju ravno Zapiljene u zid poprijeko Šire lepezastu koprenu Po određenim točkama spajanja I razmjenjuju čuđenje
Paralaksa
-
Izmještam se iz sebe I ne skidam pogled Sa sebe Kao motiv kojeg sam već sreo u izrazu Tako se najbolje smještam u prostor U kojem me čestice tebe Napadaju u valovima Želim se odaslati kao na dopu Tako da osjećam svaki trenutak Svaki foton koji mi prinosi Tvoju sliku i gradi mozaik Sve dok me čitava ne obujmiš I udahneš Želim da me hvata jeza Kada se promatram van sebe Takva da poželim da to je Netko stran Da ga prevarim Da postoji
Kroz staklo
-
Ne znam što da otresem Na papir, a htio bih Iščešljati riječi kao uši Da tapkaju po površini I da se odmah razilaze U gomilu smjerova
Čuo sam da je neki pjesnik Otvorio vrata svojim demonima Nakon što ga je ostavila žena I bjesomučno spominjao Ptice u parku, po krovovima Čak i u frižideru Ostarjeli moj čovječe To nisu selicež
Kroz izlog buljim u lutku Samo jednu, neodjevenu Staklo je masno Jer nabijam lice u njega Više ne znam Je li razlog to što sve manje vidim Ili si nanosim bol Čovjek u odjelu psuje Htio bih da je obučen Kao ljudi razapeti na križ I da samo miče donjom Infarktnom usnom I da mu se slina cijedi Dugo, dugo
vječnost
Nacrtao sam plan
-
Ako me dovoljno oduševiš Mogu ti napisati pjesmu Ili pozvati konobara da naplati Mogu čak i urlati viseći na koncu Da me pustiš da plivam po kanalu I zubima stežem celofan Nacrtao sam plan po kojem brišemo I pozadinu i krupni plan Ne vidi se, već je nevidljiv Dakle, uspio sam, nema nas Mogu saditi kućice po otoku I zvati ih mjestima dodira Oduševi me da ih ne sravnim Oduševi me dovoljno da se zagledam Kroz tebe i duboko zabijam putokaze Od pet i trideset do besvijesti Pusti da ja vodim
Anatomija gubitnika
-
Moj živčani sustav Moj endokrini sustav Moj krvožilni sustav Loše kvalitete I ovozemaljska Marion Koja me sastavila U nesavršena čovjeka Jer nije molila Za buduće i prošle grešnike Da me ostave na miru Kada rastem
Nije bila milostiva A ni onaj gospodin također Da me usprave pred nasiljem Koje mi je poremetilo Koštanu strukturu Bio sam dobar Bio sam podatan Svojim licem, glavom i kožom Bio sam plod Unaprijed osuđen na neuspjeh I male stvari
I taj otac koje je bio Zapamtio sam mu ime Zarad njegove volje Nikad nisam vozio Njegov novi auto
Anatomija gubitnika 2
-
Kad bih prodavao rabljenog sebe Ljubav bi stavio kao udes Malo voljen, prva ljubav bezuspješna i jednosmjerna Ostale plod mašte Možete ga rastaviti u dijelove Neupotrebljive noge zbog uzaludnog stajanja Ruke deformirane, savinute u prazni zagrljaj Naborano, netaknuto tijelo Mozak sklon patološkoj patetici Oči ispale, razlog nepoznat Registriran kao samotnik Beznadno zacementiran za šank Iza kojeg mu se ceri konobarica na tringelt
Anatomija gubitnika 3
-
Ruke koje gledam Položene na stolu Pune su rasjeda Debeli, okamenjeni prsti I čelični nokti
Promatram sijede vlati Nekad čekinje Na mreškavoj koži Punoj znakova Da vrijeme suši Erodira, razara Nosi mrtve čestice Izdiže žile I daje im sve tamniju boju
Ruke koje gledam Više nisu moje Ne marim za njih Često se i pitam Gdje su one Kojima sam prolazio Kroz guste lasi I grabio hladnu vodu Prema licu
Na trosjedu (Anatomija gubitnika 4)
-
Novi je i mek Moj trosjed
Da ne uzburkam ravnodušnost Na njemu dišem polako I promatram nadimanje Pražnjenje trbuha To me još više tjera u zen
(Negdje sam kao mali čuo I to je bila jedina istina Da trebam disati prsima Ja sam ih oduvijek širio Kao da ću poletjeti Sad dišem na trbuh Nemam živaca za okovana pluća)
Promatram to oceansko more Amplitude ogromnih valova Ogromnih i sporih Ispod njih se jedva čujno kreće Nešto nalik lemuru
Moj udobni trosjed Njegov je kumir
Više ne sanjam
-
Moj trup čvrsto leži Čak se niti ne okreće Četrdeset i nešto puta Kao što znanost tvrdi
Noću sam nalik srušenom grabu Ostavljenom da trune Po meni se lišajevi grle I bršljan me svojata Ne dam, to je moje I onda lakomo sisa 60 posto vode u meni I gusto me prekriva Za svaki slučaj Da me ne vide iz zraka
Niti more me ne more Više ne letim prestravljen Prema sve hladnijoj tmini Više ne grlim Isusa Kao zabijeni nož u Osvještenje Noću samo ležim Na leđima i spavam Od ponoći do šest
Za svaki slučaj Stavljaju mi ogledalo pred usta
Kanibalizam
-
Sabiti ljubav u mračni park Gdje ću ti čvrsto uhvatiti meso A ti ćeš prijetiti novim planovima Iako te neću doživjeti nego gristi Žderati, srkati to tvoje ustrašeno meso Bijelo, podatno, meko meso Probavljati ga kao zmija Puniti krv tvojim razgrađenim rukama Bedrima, prsima, nutrinom I podrigivati se tobom mirisom Koji će dozvati sve napasnike Skrivene u tmini parkova Spremne da ti pokazuju svoje Bijedno, mlohavo i beskorisno I svaki od njih mislit će Da je to ono što očima tražiš Kada zuriš u njih
Koji zajeb
Ti tražiš samo da te jedu
Šoping
-
Prvi je šamar pao Kao vrhunac poraza odgoja riječima Dijete vrišti Parovi i zajednice gube se i nalaze Nosim kvrgavu torbu s glavom unutra Dok s reklame dizajnerica Ingrid preporučuje Jastuk za bolji život, plahtu za mirno sutra Madrac za bijeg od stvarnosti
Izmučeni muškarci guraju kolica lijesove I usput gledaju druge sise, Žene diraju svaki artikal Pod prstima se osjeti feng shui Odnos u prostoru, kompozicija Nabijanje kaosa u inox koš za smeće
Ja i ergela slučajnih pušili bi vani cigaru Jer ručnik dobro upija 98% sjebanosti A cijene ne prelaze 29, 39, 59 zarez 99 kuna Idemo, idemo, idemo Vrištim u sebi i klizim poput zaklane krave Na pokretnoj traci kojoj treba remont Ako ništa drugo, leći ću na tepih i zaspati Dok me ne pregaze
Mirišljave svijeće na pretrpanim karminama Tjeraju me da se prenem Da hodam između polica Ja stranac u New Yorku I tražim artikle kao da tražim djedov grob, A kad ga nađem, pomolit ću se za interijer I ove što su došli izdaleka U zaostaloj hordi seobe naroda
Imao sam krhku pticu
-
Imao sam Krhku pticu Figuru od stakla Prozirnog slavuja On mi je pjevao Iz sata u sat Neprestano Imao sam ga u glavi U uhu U očima Plakao sam note Četvrtinke polovinke Vrištao od sreće U kaotičnom taktu Imao sam krhku pticu U gnijezdu od lišća Od srebrne paučine
Ne postoji
-
Mrtvo je u sobi gdje nas nema Sve knjige, stablo i razmazani stol Mrtva je priroda našeg odnosa On je izgubljen, nema ga Ni u zidovima koji ne dišu Ni u staklu koje je sivo Ne postoji zapis O kretanju tijela Pod ovim stropom ne postoji zapis
More
-
Mjerim ljude Hvataju svjetlo Dovoljno su visoki Da ga dodiruju rukama
Ispod sunca sve je ravno Ljudi dižu ruke i raste im kosa More svjetla sve vrške dodiruje Svud prisutno Naopako
Raste mi kosa Nakon petnaest solilokvija Raste mi kosa Kad bih barem mogao Nagovoriti bdijenje
Bez aluzija, molim
-
Moj je spomenik u parku žbunja i rijetkih stabala iz Šri Lanke (dovoljno egzotično da odzvanja) Dostoji ga se pogledati iz blizine Pročitati što piše ukošenim fontom I zapamtiti kipara u potpisu U stvari, taj spomenik je fikcionalni uvod Kojim želim reći svima A netko će ti, siguran sam, prenijeti Vjerujem u to gotovo proročki Da mi fališ prijatelju koji me mrziš I nestaješ zato što me voliš
Pompeji
-
Nepce mi škripi Naginjem bocu Cockte To je jedino piće koje me Vraća u trenutke Predpuberteta Srce mi kuca u dva takta I naslon kreveta prati ga u ritmu Spuštam praznu bocu Oprezno da ne uzbudim Mikrofaunu u prašini Čuje se "tok" Na tren ostajem ukočen Moja figura sada je pompejska Ruke isprepletene u pepelu Hvata me grč u listu Jauknem i stropoštam u ravninu Padne mi na pamet Porinuće broda Lusitanija Titanik je odavno komercijala U plućima imam orgulje Nepoznatog majstora Kad udahnem Bach udari po tokati i fugi Transkripcija Stokowskog me oduševljava A da ubacim i Prokofjeva? Doduše, nije na orguljama ali je drama na vrhuncu Ma, samo ću još malo uzdisati kao kad je svakog dana gledam kroz prozor kako odlazi i za sobom gasi svjetlo
Riječi na površini potoka
-
Povješao sam riječi po sobi Sjeo u orahovu ljusku i divio se Silna pamet pljuštala je po podu Onda sam širom otvorio prozor I dozvao susjedovu mačku Bila je, naravno, crna Devetnaesto stoljeće, Druga polovina Ponudih je crvenim likerom I pijanoj uvalih joj fotić Slikaj me ovako Zagrnuh se jednom riječi Čekaj, još samo malo Zagrnuh se drugom riječi Ova je ljepša i značajnija Hajde sada ti crni zgubidane Polako doma I ja sam popio dosta Legao u lišće Pjevao o sebi Mnogim pametnim riječima Orilo se do tvornice I preko dimnjaka Tamburalo po antenama Igralo kolo oko začuđenog vjetrokaza I usnuo sam čak Tri kartice teksta Šezdeset citata i tri fajn premise Treba znati postaviti problem I mitološki neki bog Pogladio me nježno Tako nježno Da sam svršio
Pastiri čuvaju ovce
-
U čekaonici tišina Pastiri čuvaju ovce To mi je palo na pamet Ne sviraju frulu Nego šalju SMS Svojim spasiteljima
Kao stari brodovi Uz škripu Hodnikom prolaze bolesnici
Moje su cipele Dermatološki neispravne I noge u njima trule naviše Spajaju se sa mudima Ionako slabim I beskorisnim
Šteta da sunce Probija kroz prozor I daje nadu Koja će se rasplinuti Kad me prozovu
U čekaonici 2
-
Sjedim u čekaonici
Ispred mene strojevim korakom
Tiho udaraju stope
Svakakvih ljudi
Nezdrava revija manekena
Defiliranje nervoznih
Onih koji strepe
I onih koji pate
Neprestano stražare
I drže svoje kapute
Spremni da zapucaju
Kad se pojavi sestra
Crveno lišće
-
Tragove od tebe Prekrit ću crvenim lišćem Napravit ću da jesen bude smrt Naših napora I susreti ostanu nalik Odlomljenim stijenama U parku u magli Gdje klupe same sebi Urezuju imena A stabla samuju U nedogled
Tragove od tebe Posipat ću solju i pepelom Otopit ću taj led Koji pokušava biti trenutak Našeg uznesenja Rastopit ću ga vatrom Mržnjom bijesom Ludilom U koje sam utkao tebe I nemoć da te ikada više Dohvatim
Nespreman za velike stvari
-
Gledam velikog čovjeka Stoji na velikoj kiši I hipnotizira lokvu
On je veliki čovjek Spreman za velike stvari
Stoji uspravan Dok mu lice kameni Uskoro će se izvinuti Kao zmija Proparati svoju kožu I napraviti velike stvari
Gledam tog spremnog čovjeka I odmahnem rukom Ta ja sam mali čovjek Nespreman za velike stvari Prosječni čovjek Koji cilja ispred sebe
Z bregov
-
Jutros ubijaju domaće jelene Tako sam čuo I pomislim besmisleno i na blef Možda oni ubijaju nas?
Berači piju kavu i rakijicu Jedu crvene kobasice i zapečeni grah Sprema se kiša, odnekud je jugo Donio tišinu, ali dolje ipak Neprestano šušti kruto lišće oraha
Cijela slika uokolo treperi kao i moja Napeta koža ispod jagodica Čvorci se okupljaju u formacije Razrađuju taktiku napada na preostalo grožđe
Čuje se vlak daleko od brijegova Pun drugačijih doživljaja koji odlaze
Na svu sreću Ne želim da mi ugroze misao Koja me neprestano uspavljuje
Moja slika na zidu
-
Moja slika Nije prilika Nema oko I nema nos Ni brada ne liči Na bradu Ni uho ne liči Da sluša Nije prilika Ta moja slika
Moja slika Visi na zidu Gore sam nacrtao uže A dolje tijelo Dok stolac je netko Odnio na smeće
Moja slika Okvirno je Prazna Siva, blijeda Sepia i hrđa Okvirno je Prazna Kao soba U kojoj su ležala tri ratna druga Na krevetima od slame i sijena A onda je došla protuofenziva
Moja slika Nije prilika Pa nisam ni ja Bio nešto Neki doktor Ili gospodin
23.9.
- Mogao bih napisati nešto o jeseni Melankolični stih o smiraju godine Kao, sve žuti, napušta i raspada Sve truli i gnjili da uskrsne dogodine Sunce u zrake ubacuje više crvenog I vjetar izlazi iz hladnjaka i istiskuje I kiše više ne dišu parom Kapi su im oštrije, nemilosrdne Monokromatski premazuju sve površine Čak su i ptice obojene sivom Da ne govorim o drveću Ipak, veselo je brate Oko stola
Ormar
-
Ja sam ormar s tisuću pregrada I u sebi držim neugodne stvari
Sve što skrivamo najbolje je
da zaboravimo.
Ja ne želim zaboravljati stvari Te stvari, the stvari
Svake večeri otvorim ormar I pogledam svoje prljave stvari Milujem ih, osjećam njihov vonj, Njihovu grubost. Preturam i preslagujem Erektiram
Moje skrivene stvari u ormaru
Preko dana držim ih pod ključem Preko noći to je nemoguće Zbog sna. On ih otima i pokazuje svima Izlazi na trg i udara u doboš Prljave stvari gospodina D Prljave stvari lažljivog bastarda.
San je privid, ali peče I nagriza
Ja sam ormar s tisuću pregrada I skrivam prljave stvari No jednom će mi netko Odlomiti vrata I baciti sve na ulicu
Priče sa stolova
-
Razbila sam čašu Tišina je kratkotrajna Klikne upaljač i konobar psuje u sebi Šapće starom na uho
Dva lika izbjegli su sudar pogledima Dobar dan, kako ste Dobar dan, dobro sam I vi isto? Sve je dobro
Mlijeko je u boci Piju li danas mačke mlijeko?
Čekaj da te poljubim Sve će biti dobro Danas je sve dobro Krošnje, zvukovi, oblaci Dobar je i broj sedam I kinesko slovo na vratu Ispijena je i čini mi se Da je dobro
Oni ljudi na terasi prekoputa Izgledaju kao konji u koralu Pasu kavu i to je dobro
Krave
-
Čitam naglas pjesmu jednog mrtvaca Riječ je o kravama Snimam se i preslušavam ispočetka Osjećam se zatvoren u kutiji sa svojim glasom Slušam ga, divim mu se, eto, ja padam na njega
Razmišljaju li krave o ičemu? Zanima me to Pogotovo kad jedu Razmišljaju li o nekim egzotičnim prostorima Ili samo poput vešmašine mumljaju?
Ponekad prestanem disati Da ubijem svaki suvišni glas u sebi Jedino prekinem tu igru kad se sjetim krave koja jede To je pozitivna misao
Jutros sam izrigao dušu Pjesme mogu pisati samo pijan i napušen od jučer Sve što se kreće mora krenuti jučer Netko me sluša, označio je moje tijelo i sad me sluša Zgazit će me nogom kad mu dosadim
Liče li te krave samo meni na brontosaure i šarene gljive Na ledini prekrivenoj nevinom mekom kristalnom patinom?
Šah
-
Svaki moj naum Svaki i najmanji dio života Pokušaj ljubavi ili sreće Je prokleta igra šaha Čovjek se i rađa zbog Partije šaha A i umire u jednoj Više se ni ne smijem A da ne povučem tri poteza I čekam
Povratak
-
Stislo mi se grlo stijenku uz stijenku Dolazim do obale, to su kuće, Gotovo vječnost hodao sam po zemlji Kao po moru Moja je kuća stara od čekanja U njoj nema mirisa ni okusa Možda naiđem na sat koji još uvijek sanja I tiho ga probudim da ne pokrene vrijeme
Neko brdo u plamenu
-
Ateist je upoznao boga Neku sumornu inačicu Koja mu je tek površno Pokazala dva tri čuda Samo ga je ražalostio I izazvao žaljenje Što se ipak usudio Spoznati da ga ima Bezbožnik se vratio Svojem uvjerenju Iako je neprestano Ponavljao da mu je Dosta zakonitosti I da želi zatvoriti oči I kad ih otvori Vidjeti žuto jezero Iz kojeg pčele grabe med I nalijevaju u košnice Njegovog prijatelja S kojim ih dijeli Popola
Pred vratima
-
Na kamenom trgu vjetrić pirka Prolaze pretile žene i mršavi muškarci Predugih brčina Koraci tapkaju i galeb cviljuka Traži mater ili ribu Terasa je pusta Konobar natjerava dosadu Repom letargičnog konja Eh da mi je šeširić i nešto duhana Pa da otpuhujem oblačiće I te učestale, dejavu ljude
Lutka na napuhavanje
-
Zanima me kako je to biti lutka Na napuhavanje Kako se osjećaš kad te jebu Sline i svršavaju po tebi A ti nijemo gledaš u strop? Jesi li emotivna? Zaljubljuješ li se u svojeg ljubavnika? Brojiš li zvijezde ili nemaš pojma da postoje? Osjećaš li toplinu daha? Vidiš li svoj odraz u ogledalu? Češljaš li kosu prije spavanja?
Rijeka
-
Sjedim na proplanku s kojeg se vidi Početak ljeta i svršetak doba I rijeka koju preplivavamo Svaki put ispočetka S namjerom da pobijedimo ljubav
I gotovo da uspijevamo postati nepoznati prolaznici u mimoilaženju Gotovo da se domognemo obale (Dva, tri zamaha i više te nikad Ne bih gledao kako ujutro Otvaraš prozor sobe I pružaš lice zrakama) Ali uvijek potonemo Okovani žudnjom
Sjedim na proplanku s kojeg se vide Raskrižja i ceste Kojima se odlučujemo putovati Svaki u svoju ustaljenost Ali mi nemamo kompas I naš je susret neminovan (Gledamo se kao da nikad Nismo vidjeli ljude i Kao da su sve ove bitke Nerazumne)
Sjedim na proplanku Već pet dana A onda naglo ustajem
Vrijeme je za plivanje
Misr
-
U noći u kamenu u vjetru U pijesku u prašini u sedimentima U noći u zvijezdama u svjetlima U hrapavom nebu u spavajućim devama U logoru u pepelu u golubovima Izbušenim kulama Tragovima guma Zmijama U bijelom mjesecu U želatini rijeke U žaru cigarete u vatri baklje Zaslonu mobitela U strujanju s mora U ljeskanju trubastih riba U prašnim prljavim datuljama U čaju u hašišu Pogači od žita U šest tisuća godina U brdima u grobovima u zidovima U siječnju kolovozu listopadu U raljama škrgama kostima U bisagama u magarcima U musavim obalama Dječacima U mostovima u cestama Dugačkim ravnim cestama U mojim kapljama znoja U mojim slanim slapovima U dijareji u jeziku u zgrušanoj kosi U velikim očima putnika
Par vinjeta
Sjećam se da sam istesao Drvenu pušku Nije imala nišan Ali sam ubijao gomile u daljini
U dnevnoj rutini Nisam znao tko je bog Sveprisutnost mi nije bila uvjerljiva (Pa i zrak je tu oko nas A čuda se ne događaju Ako ga, na primjer, nestane Samo umreš)
Potok je put od mjesta postanka Tamo gdje je izvor tamo su nastali ljudi Nikad nisam došao do izvora Iako sam kilometrima gazio vodu
Pitao sam se samo jednom Zašto nisam dobio pravu melodiku Nego šarenu s deset tipaka Zašto dahću i nadižu poplun Zašto to rade Izluđuju me
Zasigurno je loš početak Kad prvu ljubav iskusiš kao odjeb U startu postaješ ciničan
Moji mali užasi
-
Izvadio sam oči manirom kućnog doktora I položio ih u dobro očišćenu kutiju bombonijere Par zavičajnih slika i tvoja uokvirena granjem To je sve što je ostalo pohranjeno u njima
Obješena noga na zidu nalik je lovačkoj pušci Nema rupa, ali nagib neodoljivo podsjeća Tom sam nogom kročio u prizor Zbog kojeg se rastavljam na dijelove Kao svinja na mesarskom stolu
Ne znam što da radim s glavom Kao suvenir sasvim je neupotrebljiva Nabit ću je na kolac i postaviti na neko raskrižje Možda je netko proglasi čudom i relikvijom
Ova moja krv koja se razlijeva po svim površinama Prestrašena je, traži utočište u svakoj prašnjavoj rupi Ne znam kako sam uspio do sada biti u pogonu Uporaban, opskrbljen svježim kuglicama kisika Kako sam uspio otkriti što kriješ ispod tirkizne marame Tako prestrašenom krvi koja se skrivala u meni
Kako na početku tako skoro i na kraju i u sredini Bio sam hermetički uronjen u svinjsku mast Valjda je neka baba u rasporedu zubi vidjela tvoj obris
Kada bi o meni pisali knjige
-
Htio bih da se u njima nalazi podatak
Da sam rođen na selu
U kući s tri prozora
Poljskim zahodom
I natpisom Smrt fašizmu
Da se napomene da je jednom
U vešmašinu Gorenje
U hladnom i vlažnom hodniku
Ušao norveški štakor
Lat. Rattus norvegicus
Ukipio sam se od straha
Da nisam nikada u svojem djetinjstvu
Napravio nešto pamtljivo
I spektakularno kao što se može naći
U spomenarima istaknutih ličnosti
Želim da piše da sam se plašio mraka
Miševa, krampusa, šibe i grmljavine
Da sam se prvi puta zaljubio u estetski
Kasnije meni neprihvatljivu djevojčicu
Da sam prepisao cijelu Ježevu kućicu
Na ćirilici unatoč lošem rukopisu na latinici
Da sam znao množiti od prve
A dijeliti od desete
Da sam se jednom upišao u razredu
A više puta u krevet
Da sam krao Cedevita i Supermint bombone
Čokoladu i još neke slatkiše
Sve dok nisam bio uhvaćen i osramoćen
Da sam volio ljude, društvo i dobru zajebanciju
Svirao harmoniku na torbu
I papučama mlatio neprijatelje
Od drva rezbario pušku
A od vrbe pravio luk
Da sam zapalio suhu travu na livadi
I pobjegao glavom bez obzira
Vrativši se nedugo potom
Na mjesto zločina
Vatra se ugasila
A ja sam visoko u zrak ispjevao
Osam očenaša i pet zdravomarija
Klečeći
Da sam ležao u visokoj travi
I puzao u dubokom snijegu
Ne misleći ni na što
I ne strepeći od budućnosti
Ako ikada netko zaželi pisati
Knjigu o meni
Neka obavezno spomene
Moju osrednjost, moju nesigurnost
Krive odluke i loše izbore
Pa da moji kasniji dosezi
Budu veličanstveniji
I izloženi dostojnim čuđenjima
Neka napiše da sam bio ružno ždralče
Netalentirani sportaš
Komedijaš i klaun
Nedovoljno graciozni
Paun
Neka napiše i neka odjebe

Pre nekog izvesnog vremena sam malo žvakao o tome na opštoj temi, ali me večerašnji post o tome kako ljudi koji slušaju Rastu i Grand i celu tu kompaniju nisu ni svesni koliko su srećni jer jebeno gde god da se okrenu svuda se pušta muzika koju oni gotive, dok mi ostali moramo da se pomučimo da nađemo neki svoj kutak, pa i tada nam bude neprijatno jer ne postoji nikakva sredina, ili ljudi preziru metal ili se oblače u lance i katance i tresu glavom kao drogirani, što me podseti na činjenicu da... Elem, sad sam otišao daleko sa uvodom i više nisam siguran šta sam tačno hteo da kažem, ali sažeću.
Tu long, didnt rid: Mogli bismo da prestanemo da se lažemo kako je muzika u ovoj zemlji takva zato što to guraju služba/vlast/Grand monopol kako bi se narod zaglupljivao ili šta već, nego da priznamo sami sebi da je Srbin oduvek bio za dugmetaru i sojke i da je cela ta priča o nekakvom ex-Yu roku vrlo dobro prodata od strane same SFRJ.
-----------
Za početak, Jugoslavija je jedina komunistička država na planeti u kojoj je bio dozvoljen rokenrol, što je samo po sebi neverovatna činjenica. Rokenrol, kome je u srži bavljenje socijalnim temama, nije imao apsolutno nikakvog mesta u komunističkom uređenju gde je poslednja stvar koja se od tebe očekuje da misliš. Ima ko će da misli za tebe.
Ipak, Titov komunizam je bio jedinstven, balansirao je između istoka i zapada u Hladnom ratu, i jedni i drugi su nas finansirali da ne pređemo na drugu stranu, i od jednih i od drugih smo ubirali šta nam valja, pa je tako iz Amerike uzet rokenrol i nametao se kao zanimacija za mlade, ali maksimalno kontrolisan od strane države.
Jedna jedina tema u našim rok pesmama je ljubav. Ništa drugo nije dozvoljeno, a čak i te pesme su bukvalni prevodi zapadnih hitova. Na primer, Lutku imam ja, kaže "No, no, no", Pogledaj kroz prozor taj, Zvižduk u 8 i tako dalje, lagane melodije, lagani tekstovi, studentska igranka, dame biraju, sviraj, bre, šta hoćeš, sve su iste.
Jedini pokušaj nečega je bila Pop mašina sa "Kiselinom", ali su im jebali majku kada su shvatili da je o LSD-ju i povukli album. Yu grupa peva o čudnoj šumi, Čola traži da produžiš dalje, sve to Srbin ceni, sve to Srbin poštuje i voli da čuje. ALI.
Sredinom sedamdesetih Miroslav Ilić snima "Devojku iz grada" i Srbin se napija, lomi čaše i baca se po patosu. Šaban Šaulić, "Dođi da ostarimo zajedno", Ljuba Aličić. To je to. Ubodena je žica.
U to isto vreme, Bijelo dugme je neprikosnoven bend broj jedan u državi. A šta svira Bijelo dugme? Prelaz. "Pastirski rok", što bi rekao Bregović. To je rok, a zapravo uopšte nije, to je ista ova narodna muzika, samo lepo upakovana. Hopa cupa, tako ti mala moja ljubi Bosanac, koliko si ih imala do sad, jedino tako može, niko živ neće da sluša o lutkama i zvižducima ispod prozora.
Pokušao je i Bregović, nije da nije. "Pristao sam, biću sve što hoće" se u originalu zvala "Pristao sam, biću sve što traže". Istog momenta su ga pozvali na raport, dok se pesma snimala u studiju, da objasni "KO to traži, ŠTA traži?!". Nemoj da bi slučajno neko pomislio da je u pitanju kritika države. Možeš jedino o ljubavi da pevaš.
Novi val. Neki novi klinci, pod uticajem zapada, nude neku novu muziku. Tekstovi su mistični, u biti jesu socijalne prirode, ali to prosečan Srbin niti razume, niti ga zanima. Dosadno mu je. Pričao je Ivica Vdović, kada su išli na turneje po Vojvodini, nikome se nije sviđala ta njihova muzika, kao, priđe dečko i kaže "SVIRAJTE SUADU!". EKV (Limunovo drvo, Šarlo akrobata), Piloti, Električni orgazam, Bajaga, Disciplina kičme itd, sve je to na nivou subkulture, popularnost, ako je izražavamo u broju prodatih ploča, nikad ne prelazi ni 50.000 primeraka.
U to isto vreme, Brena i Slatki greh ljušte, deru i zakivaju. "Čačak, čačak, šumadijski rokenrol, to je život moj i tvoj, oj, Moravo, oj", to je sve što Srbinu treba. Novo Bijelo dugme, ali bolje, naprednije, narodna muzika upakovana u modernu, dugmetara i gitara.
Najpopularniji rok bend bez konkurencije, Riblja čorba, izdaje najprodavaniji rok album u istoriji domaće rok muzike, "Mrtva priroda", i prodaje ga u 600.000 primeraka. Nemerljivo, nedostižno za ostatak scene, nijedan drugi album Čorbe nije prebacio mnogo više od 100.000. Poređenja radi, "Mile voli disko" je prodat u 800.000 te iste godine. Sledeće, "Bato, bato", prodaje se u preko milion. Zorica Brunclik, Dragana Mirković, Džej, Sinan, Šemsa, Šerif, ma po prodaji ploča rokeri ne mogu da im priđu.
Jedina stvar koja rokere drži na površini je država sama, koja ove druge smatra muzikom neprikladnom za javno emitovanje, a promoviše rokenrol i gitarijade.
Onog momenta, devedesetih, kada je država pukla i kada je tržište, ma koliko to paradoksalno zvučalo, postalo slobodno, folkeri su preuzeli mesto koje im je uvek pripadalo, a rokeri nestali bez podrške države.
Navešću neke primere.
Dođe Kristina Kovač i kaže "Znaš, nama su obećavali, čim skinemo Miloševića, skloniće "ovo" sa televizije, vratićemo se mi... Drugi dan nakon što je pao Sloba - Ceca na televiziji!".
Sad, jedno pitanje... Koji je jebeni faktor Kristina Kovač? Ko je nju ikada slušao i ko bi nju ikada slušao? Ova njena sestra, Aleksandra? Što sedne za klavir i onda se prenemaže, ona tužna, nju boli, ostavljena, ko, bre, to sluša? Koji promil stanovništva? A Cecu hoće da slušaju, Ceca donosi novce i zato je Ceca na TV-u, a sestre Kovač u svoja četiri zida.
Još veći blam je Slađana Milošević, koja se čak i svađala sa Popovićem u nekoj emisiji i izazivala neizdržljiv transfer blama, "Eto, ja komponujem baš lepe, mnogo divne pesme, ali te pesme ne mogu nigde da se čuju od vas, gospodine Popoviću!". Ono, izvini, genije, nismo te prepoznali, ti komponuješ najbolju muziku na svetu ali ti zli Popović ne da.
Kesić voli u svoje emisije da dovede te nove, mlade i perspektivne bendove, da im da pet minuta prostora da ih neko čuje. To je takav krindž, gomila nekih netalentovanih ljudi koji falširaju, koji sviraju nešto bezveze, lupetaju neke reči... Je l' to taj rokenrol koji je kvalitetan ali nema gde da se čuje jer postoji monopol na muziku? Jedino dvoje koji su se pojavili, a da su imali glavu i rep, su Bojana Vunturišević i Bebanov bend, IrieFM. Ovo ostalo...
Šta radi stara garda? Evo, ja volim Bajagu, odrastao sam na Bajagi. Je l' ovo što Bajaga snima poslednjih 30 godina vredno slušanja? Je l' ovo što Riblja čorba snima vredno da iko čuje? Van gog? Kiki Lesendrić? Kojin megahit na dva tona, "ZABORAVILI ROKENROL I OTIŠLI U ŠOPING MOL" ? Blam.
Najzad, kakav monopol ako je Jutjub glavna platforma? Slobodan si da gledaš šta ti se gleda. Sve te Zemlje gruva, Svi na pod, Stereo banane, SevdahBejbi, Neverne bebe, svima im je milion pregleda misaona imenica, dok u to isto vreme folkeri deru, desetine miliona pregleda.
Izađe film "Južni vetar" i Srbi nabiju 20 miliona pregleda na "Luda po tebe". Nama je Brena deo DNK.
Mogu da pišem ovako do jutra, poenta ostaje ista - manjina smo. Uvek smo bili manjina. I jebi ga. Što pre shvatimo, lakše će nam biti.